I bogati plaču, zašto ne?

Aleksa je sedeo u fotelji i gledao u novinarku nezainteresovano. Ona se šepurila svojim veštim pitanjima, svojom temeljnom pripremom i kršila prste pred svaki njegov odgovor. Ćutao je, slušao kako se njena pitanja pretvaraju u zbunjene monologe i razmišljao hoće li se neko nekada, ikada, setiti da ga pita nešto novo. Nešto drugačije.

Kako god formulisana, koliko god upakovana u šareni papir od pritvornog i lažnog divljenja, sva ta pitanja belog sveta vrtela su se oko njegove savršene sestre Anastazije, oko odustajanja od muzičke karijere (koja je na svom vrhuncu, naglašavali su), oko njegovog povučenog života, oko razvoda o kom ne želi da govori.

Već tri meseca nije govorio sa sestrom. Mediji su spekulisali da se radi o nerazrešenim naslednim pitanjima, da nisu mogli da podele bogatstvo roditelja, bilo je reči i o njegovom alkoholizmu (iako ga niko nikad nije video pijanog), a oni najdrskiji su izmišljali sočne naslove o narkoticima i prostitutkama. Nije se mogao odbraniti od svega toga ćutanjem, pa je uporno pričao kako je sve u redu, kako su Anastazija i on u savršeno zdravim i bliskim odnosima, kako je eto baš sad u isti ovaj studio došao iz njenog stana. Novinari su se obrušavali na njega istim pitanjima, pa mu nije bilo teško da uvek isto laže i na kraju i sam poveruje u to da je sve u redu.

Zar nije prvu pesmu komponovao zahvaljujući Anastaziji? Zar nije postao poznat u celoj zemlji zahvaljujući njoj? Zar nije njen dužnik?

Niko ne mora da zna da zaista ne govore već tri meseca. Niko ne mora da zna, iako mediji samo o tome pišu. Nekad su nagađanja toliko tačna da se zapita nije li Anastazija progovorila o njihovoj svađi. Nekad su novinarske opaske i izmišljotine toliko bljutave da pomisli kako su se ujedinili da mu sjebu život. Novinarski brzo i efektno. Na naslovnoj strani.

Ni ova nervozna spikerka nije odstupala od poznatog šablona.

“Kada ste se sreli sa Kostjurinom, da li ste… Hm, da li je taj susret imao neko posebno značenje za Vas? S obzirom na okolnosti u kojima se taj susret desio… Mislim, on je, takođe, napustio svoj bend u jednom neočekivanom trenutku, posvetio se podučavanju, predavanju… Da li ste mogli da osetite razloge za takav postupak? Ne pitam da li ste ga tada, kao mladić, osuđivali, nemam prava da pitam. Više kao…”

“Nikada nisam o tome razmišljao na taj način. To i nije za osudu, to je lična želja, stav, odluka, drugi ljudi sa tim ne mogu imati veze.”

“Naravno, naravno,” novinarka je lomila prste leve šake desnom. “Mislila sam na to da li ste mogli da zamislite, da pretpostavite da se tako nešto bilo kome može desiti. Pa i Vama?”

Posebno je naglasila ovo „Vama”. Na trenutak, učinilo se da  će se nasmešiti. Zatitrao mu je osmeh u desnom uglu usana. Cela ta situacija odjednom mu je bila nezamislivo smešna. Jer je shvatio. Za njega život nikada neće početi. On će uvek biti ovo naglašeno „Vama”. On će uvek sedeti u ovakvim udobnim foteljama da odgovara na neudobna pitanja. Jer on je Aleksa Marić, muzičar na vrhuncu svoje karijere, spreman da se strmoglavi u zaborav. Samo što mu zaborav neće dati. Jer on je Anastazijin brat, bivši muž jedne glumice, čovek koji ne želi da daje intervjue. A opet, nekako, uvek zaglavi u nekom televizijskom studiju i odgovara na ista, glupa pitanja.

Pred svako gostovanje pitao se zašto pristaje na te intervjue i koga to uopšte toliko zanima njegov život. On je bio tako običan. On je bio samo čovek, u stvari. Možda je ljudima to bilo potrebno, da iskrvari od sramote na nacionalnoj televiziji pa da shvate da i „bogati plaču”. Mada on nije bio bogat, samo tobož slavan. Sve je kod njega postalo prividno i lažno. Bar je tako tvrdila njegova, sada već bivša, žena.

“Ti pišeš pesmice i komponuješ tra – la – la melodije za neiživljenu decu, je l’ znaš? Umislio si da si veliki kompozitor i pesnik, šta li? Majka bi te se stidela. Anastaziju brukaš. Meni više ništa ne možeš, jer meni više ništa nisi. Možeš da ideš, Aleksa. Slobodan si.” Tako se velika glumica Narodnog teatra oprostila od njega. Tako ga je izbacila iz stana koji joj je kupio.

Zamislio je kako bi se prsti novinarke koja sedi preko puta njega razleteli po studiju kad bi joj to rekao. Dugi divni prsti, beli, bez krvi, kao osušene, odbačene kosti poletele bi ka plafonu.

“Ne. Kao što Vam već rekoh, svako od nas čini svoje izbore. Ja se povlačim sa muzičke scene, ali to ne znači da se muzika povlači iz mene.”

“Da li to znači da ćete i dalje komponovati?”

Sad joj je leva šaka u desnoj. Čulo se jedno „krc”. Bože, koliko je ova novinarka živčana.

“Samo za Anastaziju”, nonšalantno joj je bacio te reči u ruke. Igra može da počne.

Novinarki se zgrčio osmeh na licu. Čuo joj je misli. O, pa ja ću ovde imati ekskluzivu. Upecao se! A misli da je ne znam koliko bitan. Hm. Polako samo, Vera. Ovo moraš lepo da odigraš! Nemoj da uprskaš kad si već tako blizu.

“Oprostite, da li time hoćete da kažete da su pisanja lista „San” neistinita? Nije bilo nikakve svađe između Vas i Vaše sestre?”

Da, ovo je bitnije od svega. Prvo Anastazija. Sledeća stanica: razvod. Upecala se kao i svi ostali. Zašto sedim ja ovde?

“Razume se da su neistinita. Poslednji put sam se posvađao sa sestrom u osmom razredu osnovne škole.”

Neobuzdan, neprijatan smeh novinarke razlio se po studiju. Bravo, Aleksa, odložio si pitanja o razvodu za „posle reklama”.

“Šarmantan kao i uvek! Dragi gledaoci, sledi kratak blok reklama, ostanite uz nas.”

Posle reklama odigraće poslednji čin već poznate tragikomične priče. On tu više ne može ništa, samo da im pruži isti šou.

I bogati plaču, zašto ne.

Srbijanka Stanković