Intervju: Ana Racković – knjiga “Ognjena” je priča o ženi

U pozadini svake priče je zapravo samo jedna žena, jer u svakoj od nas je tako mnogo paradoksalnosti.

Ana Racković

Ana Racković Michitsopoulos je nedavno objavila knjigu s nazivom „Ognjena“ koja je posvećena ženama. Po struci  diplomirana menadžerica umjetničke produkcije i novinarka.  Sebe opisuje kao majku, pisca i . mačevalaca Po balkanskoj kategorizaciji ona je  – raspuštenica, pobegulja i vetrogonja… ali i Virdžina.

Ognjena – priča o ženi

U svojoj knjizi napisala je: “Ja sam samo čistačica snega ispred svoje kuće. Proveravačica zaključanosti ulaznih vrata. Majstorica poiskakalih osigurača i pokidanih tuš creva. Neprodavačica slobode. Lažljivica straha. Sa verom u Boga goloruka pripitomljivačica zveri.”  S Anom smo razgovarali o knjizi, umjetnosti, književnosti, ženskoj snazi, inspiraciji, predrasudama i okovima koje sputavaju žene ali i hrabrosti i odvažnosti koje žene pokreću

Objavljena je  vaša knjiga „Ognjena“ što nam možete reći o njoj, koja je suština knjige i koju poruku želite prenijeti čitateljima/cama? 

“Ognjena” je moja druga knjiga. U pitanju je zbirka kratkih priča i pesama. Govori o ženi. Voljenoj, nevoljenoj, onoj koja ostavlja i onoj koja je ostavljena, o ženi koja beži u sebe i onoj koja se otvara kao cvet, o onoj koja je pred iskušenjem i o onoj koja je iskušenje sama po sebi, o fatalnoj zeni, ali i o onoj koja žudi to da bude, o nezaboravnoj ženi i ženi koja ne može da zaboravi, o ženi žrtvi koja sebe nikada nije tako nazvala, o ženi koja uči da preuzimanje odgovornosti i muške uloge u porodici nije izričito pravo na pijedestal žrtve već prilika za jedan potpuniji osećaj smirenja i prilika za upoznavanje i dostizanje istinske pripadnosti svojim korenima kroz svojevoljno odricanje od sopstvenog ega.

Neki baner

Svaka priča je priča za sebe. U pozadini svake priče je zapravo samo jedna žena, jer u svakoj od nas je tako mnogo paradoksalnosti. U nama je istovremeno mnogo snage, ali i slabosti kojih često nismo svesne i kojih se plašimo i od kojih bežimo. Uzalud. Važno je da pogledamo u sebe oslobođene od očekivanja društva.

A to je teško, jer su se očekivanja društva toliko infiltrirala u nas da ih prepoznajemo kao svoja sopstvena očekivanja nesvesno ih hraneći svakodnevno. “Ognjena” budi i poziva na život, na velike avanture ali i na vrednovanje “malih” svakodnevnosti. Njena poruka je istovremeno krajnje jednostavna i krajnje složena;  voleti, praštati i naći smelosti i za jedno i za drugo. Hrabro zagaziti u svoje magle i suočiti se sa onim što u njima krijemo. Pomiriti u sebi animu i animusa. 

Inspiracija za knjige

Što vas je najviše inspiriralo da napišete ovu knjigu?

Žena – sve što ona nosi u sebi i sve što ona može biti. Samoća pojedinca kao nova pošast sveta. Naša neiskrenost prema samima sebi. Strah od ljubavi. Odstupanje od ljubavi. Neumeće iskazivanja emocija. Strah od nesavršenstva. I najzad, strah od života koji ne možemo da kontrolišemo.

Kako je trajao proces pisanja knjige, na što ste se najviše bazirali. Koliko ste emocija prenijeli u vaše pisanje ? 

Unela sam sve svoje emocije. Drugačije ne umem ni da pišem ni da živim. U pisanju najviše sam se bazirala na realnim događajima iz mog života i života ljudi koje znam. Uvek pišem o istinitim događajima. Emociju moram da razumem i proživim da bih mogla da je stavim u reč. Ne pišem o onome što ne mogu najpre da osetim u sebi svim svojim bićem. 

Intervju: Ana Racković
Foto: privatna arhiva

Kome ste posvetili knjigu? 

Knjigu sam posvetila svojim roditeljima. Neke od mojih najlepših priča govore upravo o njima, tj. o njihovoj dubokoj i nesvakidašnjoj ljubavi. Moj otac je davno preminuo. U amanet mi je ostavio ljubav prema književnosti, sliku Miloša Crnjanskog koju je nosio u novčaniku i svest o tome da sam rođena da živim i da razmišljam slobodno.

Pjesma posvećena kćeri

Kako ste odabrali naslov knjige i što on simbolizira? 

“Ognjena” je pesma koja se nalazi u knjizi. To je pesma koju sam posvetila svojoj ćerci Milici. Pesma “Ognjena” posvećena je i svim majkama koje prolaze ili su prošle razvod, njihovoj deci, povezanosti majke i deteta i njihovom bolu u kome su najčešće sami i koji svet olako shvata kao podrazumevajuću posledicu razvoda. U širem smislu “Ognjena” je simbol metamorfoze žene, njeno postepeno rascvetavanje, ali i izrastanje korisnog trnja na njenim stabljikama i najzad pomirenje anime i animusa.

Kome biste željeli zahvaliti za podršku tijekom pisanja knjige? 

Zahvalna sam Bogu na svemu što umem i na svemu što jesam. Želela bih da se zahvalim na podršci i inspiraciji svojoj ćerci i svojoj majci. Želim da zahvalim i svojoj prijateljici psihološkinji Neveni Topalović koja je za “Ognjenu” napisala divnu uvodnu reč kojom je još jednom potvrdila koliko razume i oseća sve ono što želim reći. 

Sjećate se prvih trenutaka kada ste se počeli igrati s riječima i pisati, tko je prvi primijetio vaš talent? 

Počela sam da pišem priče još dok sam bila u osnovnoj školi. Sećam se da sam ih čitala roditeljima i pitala ih, misleći na moje likove – “Jel vi možete da zamislite ove ljude? Da li ste poverovali da su postojali?”… Kasnije sam studirala novinarstvo koje zapravo nikad nisam zavolela. Ljudi su hvalili moje tekstove, ali meni to nije puno značilo sve dok nisam našla svoj stil pisanja i konačno imala osećaj da sam uspela da izrazim ono što nosim u sebi. Tada sam objavila svoju prvu knjigu “Vagabundizam i tesne cipele”.

Pretočena iskustva 

Često pišete o ženskoj snazi, o buđenju ženske energije, borbi protiv ustaljenih stereotipa i patrijarhata, koja je vaša vizija o ulozi žene u ovom svijetu?Što biste poručili ženama a što muškarcima? 

Neki baner

Pišem o onome što sam i sama doživela. 

“Žena je da bude lepa” “Prva dva meseca ništa te nisam čuo šta si rekla samo sam te gledao” “Kako to da do sad nisi poznata? A pa da, nisi imala jaka leđa, ali sad sam ja tu” “Imaš dve nedelje da se vratiš, ali sve da bude po mom” “Izvini, ali ti kad sediš u suknji prekrstiš noge i zato ti prilaze i smaraju te” “Dvaput si se razvela, sigurno ćeš i mene ostaviti” “Kad je muškarac ljut ti ćuti i pusti ga da se izgalami pa kad se smiri ti onda pričaj sa njim” “Svako ima svoju cenu” … da li da nastavim? Da li da živim u konstantnom prepričavanju ovih neprijatnosti samoj sebi trujući se gorkim prezirom koji vremenom i mene pretvara u osobu punu predrasuda sve iz te ranjenosti i nepravde? Ne.

Ne zato što sam ja toliko velikodušna i zato što mi je lako da oprostim, već zato što ne želim da budem plen za taj mizerni mamac. Žena treba da izgradi svoj integritet, ali ne na egu i gordosti već na suštinskom samopoštovanju i razumevanju sopstvene vrednosti.

Intervju: Ana Racković
Foto: privatna arhiva

Žene se danas često izgube u tumačenju samoljubavi pa umesto da svoje biće izgrađuju u sudelovanju sa životom smelo, svesne svojih mana i prednosti one se skriju u varljivu ušuškanost svog klimavog pijedestala tamo duboko u sebi klanjajući se same sebi kao božanstvu potpuno nesinhronizovane sa svetom za koji nisu spremne i od čije kompleksnosti beže kao pred mučnom obavezom. Žena treba da ume da bude samostalna, ali i smela da se ponovo prepusti i da veruje. I posle stotinu razočarenja. I posle hiljadu razočarenja. Da ne dopusti da njeno srce okošta zbog nepravde. Ponekad najveća snaga leži u našoj spremnosti da pokažemo da smo slabi.

Arhetipski žene osećaju nesravnjen račun sa transgeneracijskim bolovima i nepravdama. Zato što nedostaje kruna i priznanje za pretrpljeno i mukom preživljeno. Taj dug utkan je u identitet Balkanke i često progovara iz nje zajedljivošću, oporim nezadovoljstvom i paradoksalno još jačom povezanošću sa svojom zonom komfora kao utočištem i dokazom svoje primarne uloge stradalnice.

Osim potvrde, Balkanka hoće još nešto na šta ima pravo, a to je da joj se kaže da nije kriva.  A samo je jedan odgovor izvestan –  da će to sve ipak morati da dá i kaže sama sebi. I tek tada će se zaceliti i zaokružiti ceo svoj krug.  I ženama i muškarcima bih poručila isto  što sam poručila u svojoj knjizi – volite, praštajte i nađite smelosti i za jedno i za drugo.

Koje su vam želje za budućnost? 

Želela bih da procvetaju ruže koje sam posadila u svom dvorištu. O tome ću napisati moju treću knjigu. O preobražaju i rascvetavanju cveta koji sam kroz gustu šumu, pronašla u sebi, hvala Bogu.

Neki baner