Ja verujem u bajke!
Kako mi to ranije nije palo na pamet? Previše mraka, previše realnosti, previše života. Sve mi se vrti.
Verovah u Boga. U ništa. U možda boga. U Univerzum. U pare. Paralelno s tim – ljubav, prijateljstvo, ideali. Šta mi je to donelo? Ama baš ništa. A samo sam tražila nešto da me oslobodi kamena koji uvek uporno vuče na dole.
Zar ja ne mogu da budem kao drugi ljudi? Oni kad mahnu krilima, idu ka gore. Kad ja mašem, besomučno se održavam da ne propadnem. Onaj pad što većina doživi u noćnim morama pa ritne nogom i probudi se ili klizne u drugi san, to je moja realnost. Neću tako.
Ali bajke!!!
Stvarno, kako ih se nisam ranije setila? Zašto sam ih ikada napustila?
Čoveče, pa jedino u bajkama sam umela da letim. I to kako – istinski. Držeći se za crvenu kapicu, letela sam iznad crvenih krovova kuća ka nebu i suncu. Kako je to lepo!
Nego, ostarila sam malo, teško mi je da se setim. Kako se uopšte veruje u bajke?
A, da!
Treba da zatvorim oči i mislim: „Ja verujem u bajke, ja verujem u bajke“ i doći će Petar Pan da me odvede u Nedođiju, svet iz bajki koji mi se najviše sviđa. To i radim. Ništa se ne dešava.
Jao, kako sam glupa!
Čak sam i to zaboravila. Ne treba da govorim da verujem u bajke i očekujem Petra Pana. Treba da verujem u vile i da čekam Zvončicu.
Ja verujem u vile. Ja verujem u vile. Ja verujem u vile.
- Opa, konačno i neko odrastao da se vrati na pravi put.
Otvaram oči. Toliko sam ih razgročila da su dva puta krupnije nego inače. To je zaista uspeh.
- Otkud ti ovde, zar ne treba da se pojavi Zvončica?
- Lepo si se setila. I bila je dok si još žmurila, posula te vilinskom prašinom da možemo da letimo. Zvala si nju, ali htela si da vidiš mene.
Gledam se u ogledalo, vidim stvarno imam odsjaj svuda po sebi.
Nije ni nalik šljokicama, kako mi ljudi to obično zamišljamo. Više je bledi odsjaj, koji se velikom brzinom preliva u hiljade različitih boja. Vidim mnogo više boja nego ikada do sad. Od toga mi se malo vrti. A kako i ne bi? Pa mnoge boje nisam nikad u životu videla, ne bih znala ni kako da ih nazovem da me neko pita. Ali nema nikog da me pita, a Petar Pan već zna.
- Da li mogu ponovo da budem dete?
- Ti sada i jesi dete. Da nisi, ne bih bio ovde.
- Hoću da budem dete zauvek!
- Naravno, pravac Nedođija. Ali da li si sigurna da želiš to? Izgubila bi sve što sada imaš.
- Da, da, polećemo.
- Kad poletimo, nema povratka. Vidim šta te muči, možda bolje da se prvo ispričaš sa još nekim.
Kako samo zna, taj vragolasti dečak, da me još muče neka pitanja iz sveta odraslih?
Nisam ni stigla da potvrdim, kao magijom su se stvorili Mali Princ i Pepeljuga.
- I dalje razmišljaš da li je moguće biti čovek i biti srećan.
- Da, Mali Prinče. Ti sve znaš, ne moram ni da kažem.
- Ali bolje je da sama kažeš.
- Pa dobro, šta ti misliš, da li je to moguće? Biti čovek i biti srećan?
- Znaš kako, i da i ne. Moguće je, ali vi ljudi to nećete. Od šume ne vidite drveće.
- Šta je drveće? Šta je to što je zaista važno?
- To treba sami da osetite svojim čistim srcem. To je ono što je stub svakog verovanja i što izvlačite kao pouku iz svake stvarne i izmišljene priče. Tako je prosto, a vi samo hoćete da komplikujete.
- Potpuno si u pravu. Ponese ta luda atmosfera i onda sve deluje složenije nego što jeste. A ako odem u Nedođiju? Kako je tamo?
- Tamo je sve jasno.
- To mi treba, ali želim prvo da pričam sa Pepeljugom.
Pepeljuga jedina od njih ima iskustva sa muškim polom i izgaram od želje da saznam je li moguće „živeli su srećno do kraja života“. Odgovara mi i pre nego što sam je upitala.
- Naravno da je moguće. Ali to je kod vas jako retko.
- I? Kako postići to?
- Kao što je rekao Mali Princ, treba da imaš čisto srce i da u njemu imaš mnogo ljubavi. A onda treba da se sretneš sa vlasnikom još jednog čistog srca punog ljubavi.
- Da li bih ga našla kad bih ostala? Misliš da moje srce nije čisto i puno ljubavi?
- Jeste čisto, da nije mi ne bismo bili ovde. Ali ujedno je i tužno. Teško je naći pravu ljubav sa srcem koje je tako tužno.
- A u Nedođiji?
- U početku će ti nedostajati ovaj svet. Ali vremenom sve dođe na svoje. Tada bi bila srećna.
Šta me ovde još drži?
Stan, kola, uspomene na propale veze? Prijatelji koji su sve dalje od mene i sami od sebe?
- Petre, hajmo u Nedođiju.
- Odlično, hajde! Nikad dosta dece tamo! Samo obuci jaknu i obuj se, čeka nas dug put.
Obukla sam roze mekanu jaknu sa kapuljačom sa mačijim ušima. Dok sam gledala šta ću da obujem, bacila sam pomalo čežnjiv pogled na Pepeljugine cipelice.
- Uzmi slobodno moje, draga.
- Hvala, Pepeljugice!
Obuvši njene cipele, osetila sam se kao princeza. Kao neko ko je vredan da ga neko voli i da zbog njega prevrne i nebo i zemlju dok ga ne nađe.
- Biće sve u redu!
- Srećan put!
Pepeljuga i Mali Princ su me hrabrili i podržavali, a Petar je sav radostan već skočio na sims prozora i pružio mi ruku. Da poletimo i da se najzad oslobodim tog kamena što me neprekidno vuče ka dole. Spremno sam mu pružila ruku, odrazila se s njim i skočila u beskraj.
Pri skoku mi je skliznula cipelica. Moja poslednja želja na ovom svetu bila je da me neko, ipak, po njoj nađe.
Autorica: Jovana Deljanin / Izvor: Crna Ovca
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!