Kada shvatiš život obično bude prekasno za nešto. Za bilo šta. Prekasno za neki novi početak, prekasno za stari nastavak ili jednostavno prekasno za tebe. Važno je, veoma je važno da ga na vrijeme prestaneš shvatati.
Kao manja mislila sam da sve moram i tako sam se i ponašala, radila kao da moram. Znate dobro kako to na kraju ispadne kada se radi nešto na “moranje”. Kao da život od tog moranja zavisi. Kao da nemam svoju glavu i svoje mišljenje, kao da je to mišljenje koje imam nevažno i nebitno. Tako su me učili, tako su željeli. Vjerovatno se od prvih dana vidjelo da ću biti svojeglava, da ću biti teška za pregovore pa su pokušali na taj način da me “ukrote”.
Sada kao ne baš puno veća ali svakako starija shvatam da je važno da znam da ne moram.
Baš ništa ja ne moram. I najgore je što mi to svo moranje nije ništa donijelo jer na kraju, na samom koncu toga svega ja sam poklekla. Od svog moranja odustala. Nijedno nisam privela kraju. I tako vam ja ostadoh u svemu napola. A sve to što su pokušavali ne znam šta je njima donijelo, tad me učili da ćutim i trpim pa se sad pitaju zašto se ne borim za svoju riječ? Čudna neka vaspitanja, čudni ljudi i na kraju najčudnija ja.
Iza sebe imam skoro 26 godina i hiljade pogrešnih poteza baš kao i svi mi, baš kao i svi vi. Teško je tu se nešto bitno razlikovati, možda je kod mene drugačije samo to što je moj život bio dosadan za neka vaša mjerila.
Ništa se posebno nije događalo dok ja nisam pobjegla od sebe i od svega. Dok nisam došla do krajnje linije trpljenja i moranja pa sve otjerala znate već gdje. I sad evo me ni stara ni mlada osjećam se prazno a opet gledam u ruke i ne znam šta da im kažem da naprave.
Nemam ja ništa iza sebe, baš ništa. Čudna sam osoba. Teška karakterno, a opet laka na odustajanju. I to da bar pametno odustanem, pa da nema štete nego sam ja poseban tip tih ljudi koji odustaju. Onaj najgori. Onaj koji se daje maksimalno, onda kada svi odustaju ja stojim i idem dalje, bez pogovora, bez dileme, pa odustanem na samom kraju kao da nikada me tu nije ni bilo.
Odustala sam u životu od svega što sam započela i sada sam na nuli a opet umorna od tih pokušavanja.
Znate li kako je teško ponovo krenuti u nešto novo kada znaš da si do sada od svega odustala na kraju? Kada znaš da tako lako se upustiš u nemoguće, neustrašivo i hrabro pa se valjda previše tu potrošiš i ne možeš onda da izguraš. Kako kada ne znaš da li i dalje ideš zato što misliš da moraš ili zato što nešto stvarno želiš? Kada ne znaš staviti granicu između onoga što žele drugi I onoga što žele ti? Onda kada ne znaš šta je u redu, šta je u krivo, šta trebaš i šta ne trebaš?
Dakle, pritisak je sa svih strana. Roditelji, suprug, porodica, dijete. MORAŠ završiti fakultet, MORAŠ raditi, MORAŠ ovo MORAŠ ono. E pa dragi moji, najdraži od danas ja ne moram više ništa. Apsolutno ništa. Ograđujem se od svega i od svih.
Želim da vidim šta ja to svarno mogu a šta ne, želim da spoznam samu sebe. Jer ja ne znam da li sam ili nisam dovoljno dobra, za nešto, za bilo šta ali ovoga puta svoja ću moranja da izmoram sama. Pa onda i ako odustanem znaću zašto sam to uradila i ko je bio kriv.
Shvati na vrijeme da je važno da prestaneš shvatati. Shvati na vrijeme da ništa ne moraš. Moraš samo živjeti i biti srećan ma šta to značilo. Moraš prestati morati…
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
