Neprilagođena

Nisam ti ovo još pričala.

Siđem ponekad sa tog svog oblaka, da ne zaboravim kako se hoda po zemlji.

Sećam se da si govorio da sam snalažljiva i da umem da se dočekam na noge, ma šta da me snađe. Odabrala sam tad da ti prećutim nadljudske napore koje ulažem kako svakodnevno ne bih ispadala iz šina, dok hodam tom zemljom. Sakrila sam od tebe koliko me male, obične istine o svetu tek tako raznesu.

Uvek sam mislila da ću naposletku nekako naučiti da na neke stvari zažmurim. Da se prilagodim, da se saživim, da otupim. Vidiš, nisam uspela.

 

Nikada se nisam navikla na život pod ovim čudno malim nebom.

Na komšije koje ti ne požele dobar dan u prolazu, ali izviruju iz svojih stanova da vide ko ti to zvoni na vrata posle devet sati uveče. Na taksiste koji nađu najduži put do tvog odredišta i još ti usput pričaju kako su dođoši uništili ovaj grad. Na bake i deke koji deluju tako krhko i slabašno kad god se negde čeka neki red, ali polete kao tinejdžeri kad ugledaju slobodno mesto u gradskom prevozu. Na frizerke, kozmetičarke, pekarke i kasirke koje bi da im ispričaš čiji si, odakle si, imaš li dece, kolika ti je plata.

Na društvo u kome pevačice zarađuju više od doktora i profesora. Gde se deca leče sms-ovima, a umiru od boginja. Na parkirane automobile po trotoarima i dečijim igralištima. Na kućni red i dopust da pojačaš muziku samo kada slaviš nekog sveca. Na stepen nadmenosti kod trgovaca srazmeran skupocenosti robe koju prodaju. Na prazne parkove i ulice, a pune dečije igraonice.

 

Nisam uspela da postanem neosetljiva na ono mračno u ljudima.

Iako ne verujem u zlobu; to je samo nesreća u srcu pojedinca koja teži da se širi.

Pa ipak, iako razumem, nisam se navikla. Na kopanje po smetlištima tuđih života uz jutarnju kafu. Na one koji ti se nađu u nevolji, ali se posle ne umeju radovati tvojoj sreći, kad nevolja prođe. Na oči koje su slepe na lepotu, ali nepogrešivo uoče svaki detalj koji ne štima. Pa ti podvale uvredu upakovanu u kompliment i još se čude kad se naljutiš. Na one koji uspevaju da se uzdignu jedino spuštanjem drugih ljudi.

Na osvetnike, prevarante, zlopamtila i hvalisavce. Na savetodavce i propagandiste, koji svoj način vide kao jedini ispravni put.

Koji ne bi preživeli ni četvrt’ dana u tvojim cipelama.

Ne bi ni ti u njihovim, istina, ali ne treba ti razmena cipela da bi to znao.

Nisam se privikla na doba u kome caruju privid i zabluda.

Gde se lepota meri brojem filtera na čuvenim selfijima. Pa imaš vojsku savršenih žena sa veštačkim tenom, obrvama, trepavicama i noktima. Koje se neretko kite tuđim citatima, često i ne znajući ime autora. A ima li ičega tužnijeg od vremena u kom su sve sami ljudi po fotografijama?

Pa onda idu heroji koji za  tastaturama vode najveće borbe za pravdu i humanost, pobirući gomile lajkova i šerova. Ili moji omiljeni, ekstremi, koji se protiv nasilja bore upravo pozivajući na nasilje. Najzad, izgubila sam nit negde između svih rijaliti emisija, paparaco fotografija i sramnih naslova u novinama, gde je najveća senzacija pevačica koja pojma nema sa pevanjem, ali zato, zamisli, zna sve o štetnosti vakcinacije dece…

Jeste, ja se pravim da svi ti ljudi ne postoje. Ali zakažu ponekad ove moje napukle ružičaste naočare, pa se nađem u tom crno-belom filmu. I znaš šta još?

 

Nisam se nikada navikla na to da te nemam.

Da više ne mogu da ti ispričam kad me nešto muči. Da moje borbe više nisu i tvoje borbe.

Pa ti onda pišem ovako javno, jer znam da će moje reči nekako stići do tebe. Lako je bilo sa tobom podnositi ovaj svet. Ne zaletati se na glupave vetrenjače, ne mariti za sva njihova ludila. Dve glave na ovom jastuku umele su da iznedre sasvim dovoljno snova da zakrpe sve pukotine iz kojih izvire mrak.

Ali, ne moraš da brineš za mene.

Lepota je uvek u oku posmatrača, samo joj nekad treba vremena da se probudi.

Već sutra, setiću se opet svih čudesa. Komšinice koja nedeljom pozvoni sa tanjirom kolača ili vruće pite, zato što zna da živim sama. Taksiste koji ti u toku vožnje šapne neku tajnu života, poput starog mudraca iz priča. Vozača autobusa koji neće nastaviti vožnju dok se ne oslobodi mesto za mladu, stidljivu trudnicu. Doktora koji su spasili toliko života, da bi suludo bilo stavljati cenu na ta njihova umeća. Pomisliću na pravednike koje marširaju ulicama, lupaju na sva vrata i bore se za bolje sutra, iako o njima nećeš čitati u novinama.

Setiću se lica prijatelja koji su kraj mog ramena stajali u svim ponorima i na svim vrhovima. Pomisliću na svoje sestre, na svoju braću i na Minju; moj mali vojni odred koji se već samim svojim rođenjem izborio za lepotu ove planete.

Pregrmeću ja svaku oluju koja me snađe, imam kako. Samo sam htela da ti kažem da se ponekad osetim pobeđeno. Zato što imam taj čitav jedan svemir nedostajanja koji si ostavio za sobom. Zato što sam pod okriljem tvojih ruku pronašla svoj dom.

I nikako da se naviknem da ću van tvog zagrljaja, gde god da zakoračim, uvek biti dođoška.

P.S.

Nadam se da se ti snalaziš bolje nego ja u ovom ludilu.

Ako ne, javi mi da znam, da sanjam jače.

Ili ću ti poslati svoje oblake, da se na njih popneš i odmoriš dušu.

Nemoj da brinem, kad te molim.

Čuvaj se i znaj da sam uvek tu, čak i kada deluje da me nigde nema.

I pobedićemo na kraju… Dajem ti svoju reč.

Dragana Stanić