Nije da mi nedostaješ

Nije da si mi na pameti.

Samo se setim: dovraga, nisam ti sve ispričala. Pa mi se sakupe reči na vrhu jezika, a kuda ću s njima? Kome da ih prospem kad me niko ne poznaje? Zaboravim se katkad, udahnem, pa zaustim i eto iznenađenja kad vidim da te opet nigde nema. A reči se gomilaju i sudaraju; ne haju što nema ko da ih čuje. I tako nedorečena, plašim se da jednom neću umeti da se obuzdam, pa ću netremice izgovoriti sve to što ti nisam ispričala. Pa će se došaptavati ljudi u prolazu: To je ona sa petog sprata; ona, znate, priča sama sa sobom. I eto ti, dok trepneš, biću luda na pravdi boga…

Nije da ne umem bez tebe.

Samo sam malo izgubljena u ovom poglavlju. Priča o Nama jasno se deli na Naše vreme i Pozajmljeno vreme i vuče sa sobom dva kalendara i dva časovnika. Kojem li vremenu pripada današnji dan? Da ima ime, zvalo bi se Međuvreme, bez greške. Biće da sam negde između te dve dimenzije nestala, a niko nije pošao da me traži. I kuda ću sad, kad ne znam ni koji je dan? Ti sigurno znaš barem koliko je sati. Džabe, kad nećeš da mi kažeš. Uvek sa tobom tako…

Nije da mi nedostaješ, nego se bojim sopstvenog inata.

Na kraju ćeš me naterati da se odselim hiljadu kilometara daleko. Pa ću upoznati nekog čije se ime teško izgovara i pustiću ga, kunem ti se, da mi obeća svo zvezdano nebo i čudesa. I tek tad mi nećeš nedostajati, kad ti kažem. Ali ću potajno mrzeti taj njegov jezik, znam, jer na njemu nikada neću umeti da pišem u kurzivu. A kakva su to ljubavna pisma ako nisu u kurzivu? I kakva je to ljubav bez pisama? I onda će sva poezija iz mene iščileti, pa ću najzad morati da prestanem da pišem, a svemu ćeš ti biti kriv.

I nije da sam te željna, samo ne znam šta bih sa rukama.

Kao da su prsti ti koji najduže pamte. Pa ih uposlim; stanem da rašivam pa nanovo ušivam haljine čije su skute skakutale oko kolena onda kad sam se na prste izdizala da te ljubim. Malo mi fali da šake obmotam konopcem i zabunim onom brojalicom Kolariću Paniću. Onda shvatim- naravno, i to je igra za četiri ruke. Mora da ti je dobro tamo gde si, nema šta. Inače bi ovde sa mnom mrsio konce.

Nije da mi zatrebaš, samo se nekad spotaknem na to tvoje odsustvo.

Kad se dese sve one male svakodnevne pobede, a nemam tebe da ih proslavim. Kada se naređaju svi oni mali svakodnevni porazi, a nigde tebe da ih zagrljajem zaseniš. Onda tako podignem čašu i sebi izrecitujem zdravicu, kad već važim za onu što sama sa sobom razgovara. I pitam se tu i tamo kako ti izguraš. Zaboravim se da ja više nisam tvoj saborac. Da te neko drugi sada teši i bodri. Ali mogu i ja tako. Nije da si pobedio samo zato što si se prvi setio kako se bez mene živi.

Stvarno, nije da mi nedostaješ.

Bojim se samo; ni sa kim više nećemo biti onako stvarni. Nikome nećemo ponovo moći da se damo žmureći, onako celi, a svoji. Šetaćemo po belom svetu, svako negde na svojoj strani, okrnjenog srca, zauvek gladni. Nedosanjani i ispijeni. Biće nam obične sve sreće, i tajne, i tuge, i gresi. I svega će nam biti malo…

I nije da sam zlopamtilo, ali obećao si: vodićeš me u Pariz.

Za ostale neosvojene prestonice ću ti još i progledati kroz prste, ali Pariz ne praštam. Nije da ne mogu otići sama, čak, možda rešim da ga uzduž i popreko prepešačim, bar stotinu puta. I da se svaki put u različitoj haljini i različitom zagrljaju uslikam baš ispred onog Ajfelovog tornja. Sa crnom beretkom i crvenim ružem. I ko kaže da neću? Samo mi bude krivo što kad te jednom sretnem negde slučajno, neću moći da te pomilujem po obrazu i kažem onu staru: Uvek ćemo imati Pariz. Bar bi sva tuga mogla da se smesti u jednu takvu filmsku rečenicu. Ovako ću, prosto, morati da te izbegavam.

Kažem ti, nije da mi nedostaješ. Postoji bezbroj puteva, avantura i scenarija u kojima bih mogla biti gotovo nesnosno srećna. Bojim se samo, proći će život bez Nas. Pa ćemo ga, svako na svom kraju, naglas opsovati- onako matori i istrebljeni od velikih htenja. Sećaćemo se vremena kada je jedno neizgovoreno „Stani“ moglo da popali zvezde i rastera mrak, da se samo izgovorilo. Kada je jedno „Ostani“ imalo moć da nam dopiše još redova u ovoj i ovako beskrajnoj priči, da se samo prošaputalo. Kada su jedno „Zagrli“ i jedno „Volim“ progutani i zatrpani, onako oporo i oholo, u iščekivanju da vreme učini svoje. Kada je jedno „Nedostaješ“ moglo da učini svu razliku.

I nije da pametujem, ali kad prepustiš vremenu da bude vrhovni sudija, ono ti bez izuzetka uvek isto presudi.

Pa shvatiš, pre ili kasnije; Pariz će nas možda čekati, ali život ne čeka.

Zato ću prva da kažem:

Stani.

Ostani.

Zagrli.

Volim.

Nedostaješ.

Daj da ne psujemo život sa šezdeset i pet.

Pakuj se, vodim te u Pariz.

Dragana Stanić