Kad smo se prvi put sreli, da ne znam bolje, rekla bih da si mi namerno lupao čežnju. Tako nestvaran i neosvojiv, tako tuđ.
A zapravo me nisi ni primetio; tad sam bila tek još jedan gostujući par nogu na tvojim ulicama. Još jedno uzbuđeno lice publike pred kojom izvodiš svoje predstave šepureći se, ne mareći što nas ostavljaš bez daha. I bila je ljubav na prvi pogled, priznajem ti to. Čiji li si, pitala sam se. Blago njima, čežnjivo sam pomišljala.
Šta to izvodiš sa vazduhom, pa bude toliko lakše disati? Koje to boje dodaješ, pa je tvoje nebo plavlje i sunčanije? Bila sam isuviše mlada, znam, ali nemoj tu zanesenost pripisivati mojim godinama. Nije bilo šanse da mi promakneš. I kao mnogi drugi, zarekla sam se da ću te jednom osvojiti.
Sasvim dovoljno godina kasnije, sa prozora jedne sobe na Limanu čitavu noć sam provela gledajući u tvoj treptavi sjaj, moleći te da mi budeš dom. Nisi mi ništa odgovorio. Ili možda tada još nisam znala tvoj jezik. Znam samo da su moji koferi, pri dolasku prepuni snova, ubrzo potom bili sasvim prazni. Jer to što sam donela sa sobom, više se nije moglo nazivati snovima. Tek sa tobom ja sam uistinu naučila da sanjam.
Nikada nisu uspeli da te kupe ni da te prodaju.
To je prvo što sam o tebi naučila. A nije da nisu pokušavali, čak su se otimali o tebe od vajkada; sastančili, ratovali, cepkali te i razvlačili, prekrajali i razarali. Niko još sasvim nije uspeo da te kupi, jer nema od koga? Nema čime? Iz svake pukotine u pločniku nazire se tvoja duša i autentičnost, poput zraka sunca kroz staru, okrnjenu roletnu.
Mogu da te zakrpe, prekreče, poruše i izgrade, neki ovi Naši ili neki oni Njihovi, ali ti uspevaš da ostaneš tako svoj za nas Ničije. I možda smo se zato tako dobro uklopili nas dvoje; sa sličnim problemom pripadnosti, legli smo jedno drugom kao kec na deset. Sećaš li se?
Niti sam ja svojatala tebe, niti si se ti otimao za mene. Samo smo se, eto, jedno drugom našli. Po potrebi si umeo da narasteš poput multimilionskih gradova i iznedriš neke nove lavirinte od ulica, kad nekoga treba izbeći, ili kad štogod treba pregrmeti. Katkad bi se kao magijom sveo na dva-tri šora, poput kakve palanke, onda kad se nešto nije smelo propustiti. I uvek bi me iznenadio nekim novim skrivenim putokazom; poput onog srca na pločniku posred Zmaj Jovine…
Otkrio si mi najvažnije trikove za nasmejan život.
Na Limanu sam naučila da dišem i da usporim korak. Kao i to da ništa nije toliko hitno i neodložno, da se ne bi prekinulo jednom šetnjom pokraj reke. Na Podbari sam naučila da se ne plašim mraka i da se u čvorovima uskih uličica orijentišem po mirisu drveća. Na Trgu mladenaca, častio si me stotinama svadbenih povorki pod prozorom, čineći me tihim svedokom svih tih zaveta.
Na pločniku porte sam naučila da filozofiram o životu do ranih jutarnjih sati i da odem kući ništa pametnija. Jer život i nije da se propoveda, nego da se diše i živi. Na kraju, na tvrđavi, odakle se vidi sva tvoja lepota, za svagda si mi napunio džepove tom vojvođanskom melanholijom, koju i danas nosim poput amajlije. Dobro smo se držali ti i ja, tih dana pogotovo.
Bio si sve ono što mi je trebalo.
Nikad vispreniji nego onda kad planiram neki nestašluk. Nikada sunčaniji nego onda kad kroz pukotine duše krene da se provlači mrak. I nikad magičniji nego one zime kad sam ruke grejala u džepovima kaputa mog izgubljenog-nađenog dečaka. Zar si stvarno mislio da ga neću ovde spomenuti? Da mi nije bilo tebe, kako bih ikada uspela da ga pronađem? Tad sam i shvatila najzad; to je ono što si ti, Novi Sade. Jedan svojevrsni međuprostor; pomalo izdignut od zemlje, a sasvim blizu neba, tako podešen da izgubljenima pomogne da se konačno pronađu.
Pre petnaest godina, došla sam da te učinim svojim. Danas znam da su zvezde imale neki drugi plan za nas dvoje. Prošli smo sito i rešeto, podelili bezbroj avantura i tajni, a opet opstali – prkosni i svoji. Ti si ostao tako tajnovit, svemoguć i neosvojiv. A ja sam uz tebe naučila da pripadam. I možda nikada nećeš biti moj, ali ja sam, čudesni grade, nesumnjivo tvoja.
P.S.
Izvini što te ponekad uzimam zdravo za gotovo. Desi se to u vezama dugim poput ove naše. Ali znaj da to nikada ne traje dugo; tvoja me čudesa uvek iznova iznenade i obore s nogu. A sad prestani da se duriš i prosipaš grmljavinu i pljuskove; znaš da ti to ništa ne vredi, jer ni oluja ne može da umanji tvoju lepotu. Upali ono tvoje čuveno leto, da se bar sunčam dok ti pričam o dečaku. Opet smo se malo zagubili, pa mi treba mrvica te tvoje čarolije da nam osvetli put.
Čekam te sa poljupcima i činijom prvih trešanja.
Tvoja Dragana Stanić
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!