Opraštam ti c dur leptira, pod mojim levim rebrima i pucanj u krilo još u letu.
I otirač bez cipela i ključ ispod njega, koji još uvek spava.
Opraštam ti brijač sa tri žileta, kojim sam brijala gole zidove, dok ti je rasla brada.
I ispeglanu suknju, ispod koje si mi ubio život.
I divljinu u kosi, dok pleše sa povetarcima tango.
Opraštam ti šine po kojima hodaju moje oči, mameći vozove.
I ispisane prozore vagona, iza kojih plačem.
Opraštam ti kupljenu kartu u jednom smeru.
Ćor ulicu i polupanu svetiljku iznad naše klupe.
Opraštam ti prst, kojim si pokazivao pravac, odakle stižu bolji dani.
I foliju u koju si umotavao usne, čuvajući ih od nas.
Opraštam ti pijane poruke,
sa puno više alkohola nego ljubavi.
Sa puno više polupanog stakla.
Sa puno manje krvi.
Opraštam ti i nas, ako nas je bilo.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
