Purpur se rasuo nebom, kao da se Sunce otimalo da nebesku pozornicu ne prepusti olako zvezdama. Tako sam i znala da mi vreme već ističe. Rešila sam, vidiš, da napravim jedno prolećno spremanje po hodnicima duše. Baš danas, jer znaš koji je sutra dan. Zar i dalje, pomislićeš u čudu, posle toliko vremena?
Nije do mene, veruj, to tako ide sa godišnjicama. Svako ima neki svoj praznik sopstvenog stradanja, kad sitnice ožive i napune ti džepove i jastuke i dlanove. Zato i hoću danas da ih se rešim, da mi se sutra ne prikradu. Da me ne dokrajče.
Slutim već šta ću tamo naći, po ćoškovima sećanja.
Sneg koji je škripao pod nogama onda kada su svi koraci vodili samo u tvom pravcu. Životne priče koje su po prvi put ispričane tako da ne zvuče zastrašujuće. Slučajne poljupce koji su vodili namernim avanturama. Jedva-čekanje i milion i jednu koverticu na displeju telefona.
Nadu, tu prokletu plamteću silu koja se raširila dušom poput šumskog požara.
Onaj prvi pečat u pasošu i jedan grad zauvek obeležen našim snivanjima. Ljubaznost usnulog konobara i „Izvinite, zatvaramo, dođite nam opet“. Eho našeg smeha po mračnim ulicama i večite prepirke oko toga ko koga voli više.
Svakodnevno „Jel’ te prošlo?“ strahovanje maskirano u zadirkivanje. Jedan poljubac u moj desni bok dok si telefonirao. Jedno stidljivo „Ne znam kako bih živeo bez tebe“ , onda kad si mislio da spavam. Pitanje moje male-velike devojčice „Kada ćete ti i tetka da pravite bebu?“ i odgovor koji si joj šapnuo, a koji mi nikada nije otkrila. Podršku prijatelja i „Vidi se da ste stvarno srećni“ izgovoreno na rastancima. I gomilu čekanja; da te vidim, da te poljubim, da pobegnemo negde daleko.
Onda će se već i sam vrag probuditi.
Taman kad pomislim da sam se svega rešila, obrušiće se na mene one neke druge uspomene, koje sam i od same sebe sakrivala. Kasniji pečati u onim istim pasošima, koji su doneli i prve pečate na srcu. Jedno „Volim te“ i jedno „Izvini, ali ne verujem ti“.
Pozlata koja je počela da poprima boju bakra i kilometri koji su se preko noći nagomilali između naših pogleda. Tvoje „Ne znam šta si očekivala“ i moje „Mislim da bi bilo najbolje da odeš“. Mahovina na srcu orošena tišinom. Sestrin poziv i pitanje „Dolazite zajedno?“, pa jedva izgovoreno „Ovog puta ne“.
Ponovo spareni identični ključevi jednog stana. Precrtani planovi u kalendaru i nikada izrađene fotografije. I njihovi ramovi, nikad kupljeni. Svet koji je izgubio boju i telefon koji je ućutao. Tuđa neprijatna pitanja na koja sam odgovarala tišinom kad te najednom nije bilo.
Jedno „Laku noć“ izgovoreno na stotine puta, u mraku sobe u kojoj sam ostala da spavam sama. Na levoj strani kreveta, jer je desna i dalje tvoja. Tešila sam se da bez tog mog laku noć nećeš moći da zaspiš tamo negde… I opet, gomila čekanja; da se vratiš, da me poljubiš, da pobegnemo negde daleko.
Pišem ti poslednji put, baš zato što je sutra taj dan.
Bez tajnih planova i zadnjih namera. Mogla bih ti napisati na hiljade pisama, ali nema tih reči koje bi uspele da vrate vreme i učine da ostanemo sa iste strane onih vrata u tom jednom davnom danu. Zato sam i sakupila ovu srču od prašine i šarenih staklića koja je ostala od Nas, pa je posipam po ovim redovima ovako, na sav glas. Možda tako i ljubav reši da povuče svoje trupe iz poljana moga srca, već odavno miniranog. Baš kao što tišina nestane kad joj izgovoriš ime, kako kažu stari mudraci.
Dalje više nemam šta da ti kažem. Bog zna da mojih pisama imaš sasvim dovoljno da od njih napraviš mapu i vodič za šetnju kroz sve moje lavirinte i sva skrovišta. Red bi bio da i ja već jednom ućutim… Zar ne?
P.S.
Znam da je i tebi srce stalo, onomad, kada su se ta vrata zatvorila između nas.
Znam da si odabrao život sa mnom, ali si poverovao da taj život nije odabrao tebe.
Znam da znaš da takva ljubav ne postoji više nigde na svetu.
I znam da, iako to znaš, i dalje spavaš na desnoj strani nekog drugog kreveta.
Zato hajde da, svako u svom uglu, pregrmimo taj sutrašnji dan.
Hrabro, jer samo tako i umemo.
Ćutke, jer više ništa nije ostalo da se kaže.
A kad tišina zavlada, možda i ljubav najzad digne ruke…
Od Nas koji se i ovako više ne čekamo.
Dragana Stanić
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!