Zvone mi njeni osmesi hodnicima,
dok otključavam podrum.
Punim džepove ugljem,
dok lice garavim.
Šta mi to treba,
da pobedim rat, protiv nje?
Oružja nemam.
Da li je njena kosa još uvek omotana oko moga srca ili mi se čini da je češljaju moji prsti?
Čini mi se da ludim.
Puška mi ne treba.
Golim ću rukama.
“Daj, probudi se, snevaču!
Skini pidžamu i snove sa leđa
i kreni na put u goli život!
Puška ti treba.
Ne možeš golim rukama ubiti samoću.
Ne možeš tišinom ugušiti zabludu.
Učini nešto!
Pucaj!
Ubij zanesenjaka u sebi!
Kreni ka njoj!
Napiši joj pismo, u vozu na kolenu.
Ne zaboravi da u vagonu ima mesta za dvoje.
Ne čekaj kišu, da svališ na nju svoj potop.
Idi!
Koračaj!
Možda te čeka.
Na pragu sa cipelama u rukama i krpicama pod pazuhom.
Možda je raspustila kosu
i haljinu okitila ružama.
Možda joj oči cirkonima prkose.
Možda je lepša u dvoje.
Ne gledaj je kroz snove,
pogledaj je kroz dugu!”
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
