Dana kada sam saznala da ću postati tetka, pre gotovo osam godina, negde u dolinama mog srca posejano je seme nekog do tada stranog osećanja. Dugo nisam mogla znati šta će na tom mestu niknuti. Biće devojčica, rekla je moja seka, ostavivši me bez reči, nesvesna da je tom vešću upravo podigla dnevnicu gomili novosadskih tamburaša. Narednih šest meseci vuklo se poput starog teretnjaka na klimavim šinama. Sve do tog hladnog februarskog popodneva, kad je život konačno rešio da mi dodeli jednu od najznačajnijih uloga; naša devojčica je najavila svoj dolazak na svet. Stotinu kilometara se u prohladnom autobusu činilo kao barem hiljadu, a po mom pristizanju u rodni grad, sati iščekivanja delovali su kao godine. Najzad, idućeg jutra, pretičući sunce, rodila se Minja, teška svega 3750 grama, dugačka 50 centimetara.
Prilikom našeg prvog susreta, obe smo bile sasvim zbunjene. Sećam se stakla u porodilištu između nas i medicinske sestre koja podiže taj topli zavežljaj, otkrivajući majušno uspavano lice naše Minje. Samo tada i nikada više- ona je ličila na sve druge bebe na svetu. Nažalost, naše pravo upoznavanje bilo je odloženo spletom različitih okolnosti za čak više od mesec dana. Na onom mestu u mom srcu proklijao je tek sitni izdanak nečega što je u tom trenutku moglo biti bilo šta- ljubičica, ruža ili ’pak bonsai u nastanku. Podsećam, moje je znanje, kao i moje srce, još uvek bilo ograničeno okvirima do tada doživljenog.
Ne mogu vam reći tačan datum ni sat kada sam Minju po prvi put uzela u svoje naručje. Mada zapravo imam fotografiju na čijem dnu to sigurno piše. Njeno stopalo kao pola moga dlana, prstići i ručice koje posežu da me dodirnu i te oči što su skrile svu dubinu svemira. U kalendaru srca, taj je dan zasigurno označen crvenim slovom, jer se u njemu, na prepad, rodilo još jedno, sasvim novo; srce u srcu. Niko te nikada ne upozori na tu količinu ljubavi koja se iznedri u tebi. Stežući taj komad neopisive sreće, ljubeći joj čelo i obraze, najednom sa setom shvatih- pobogu, pa ja sam tetka iz daleka. Propustiću njene besane noći, nicanje prvih zubića i prve reči. Neću biti svedok njenih svakodnevnih malih pobeda; kad prvi put samostalno sedne, kad izgovori svoju prvu reč, kad prvi put prespava čitavu noć. Propustiću prve korake, priče za laku noć i poderana kolena. Pa onda kasnije, omiljene igrarije i hiljadu detinjih pitanja. Polazak u vrtić i prve drugarice. Polazak u školu i doživljaje iz školskih klupa.
Te misli su me poklopile poput talasa i zarobile u svom vrtlogu. Hoće li me upamtiti do sledećeg puta? Hoću li uspeti da budem tu dovoljno često da me ne zaboravi? Ili ću biti jedna od onih tetki iz daleka što svoje odsustvo kasnije pravdaju prevelikim poklonima? Koje gledaš samo na slikama. Od kojih bežiš na porodičnim okupljanjima da te ne bi ugnjavile. Hoće li mi verovati, hoće li mi dozvoliti da je upoznam, hoće li mi šaputati svoje tajne? Naposletku, hoće li znati da će u mojoj kući, gde god ja živela, zauvek biti počasni, omiljeni gost? Kao što će joj moje srce za sva vremena biti drugi dom. Ali ipak…
U godinama koje su usledile uspela sam nekako da ispratim sve te male pobede i poraze. Moja seka (ona koja nije sa ove planete, ako se sećate), uslikala bi sve što se dalo slikati, a ostalo bi mi naširoko prepričavala i ispisivala, raspršući kilometre među nama lagano, kao maslačke. I već od svojih prvih koraka, moja bi mi Minja trčala u zagrljaj kad god bi me ugledala na vratima. Naučila je da mi se raduje i da me voli, tako na kriške, ne zamerajući što nisam kraj nje onoliko koliko bih htela. Kad su njene prve reči prešle u smislene rečenice, najednom na prepad shvatih: tamo, u njenom svetu, ja sam bila sve samo ne ta tetka iz daleka. Bilo me je uvek na sve strane; na živim crtežima, među igračkama, u planiranim avanturama i čak u ponekoj priči za laku noć. Ne zavaravam se, znam ja dobro da je moja sestra ta koja nije dala da se ova tetka zaboravi. I tako sam usput i uspela sam da se uselim u srce tog čudesnog deteta, onako za svagda…
Minja danas ima nešto više od sedam punih godina. U skladu sa tim, naši su razgovori za trunku ozbiljniji i važniji nego ranije. Takođe, svaki plan sa sobom sad obavezno nosi i obeležje u kalendaru, jer više ne verujemo u vremenski neodređena obećanja i slične šarene laže. I dalje je moj ponos, moj unikatni dragulj i recept za instant sreću. Što se nadmudrivanja tiče, te bitke sa njom nepogrešivo gubim već poslednje dve godine. Isto je i sa spavanjem; ako već spavam sa njom u krevetu, moram da ustanem kad se ona probudi, bez obzira što je cik zore. Jer Minja sve može da podnese osim da joj je dosadno. A jedino gore od tetke iz daleka je dosadna tetka, zar ne? I ja kažem.
I sad zamislite ovo. Baš pre neki dan, ovde u daljini, gde provodim većinu svojih budnih sati, u sred poslova i zadataka i zaostalih zimskih vetrova, dobijam sekinu poruku: postaću tetka jednom dečaku. Svet se zamrzava, srce preskače, a ono klupko straha kreće da se odmotava. Hoću li umeti? Opet, sve ispočetka? Ni sekund potom, u glavi vidim anđeoski lik moje Minje i onaj njen neprocenjivi osmeh. I tad znam, ona će mu sve objasniti. I već vidim kakve ćemo nestašluke nas troje zajedno praviti. Jedino još ne znam gde ću to treće srce smestiti. Pa vi posle kažite da se od ljubavi ne živi…
Dragana Stanić
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
