Znate, još uvijek se sjećam onog prvog trenutka kada su nam se oči srele. Sjećam se njegovog pogleda, zbunjenog i radoznalog kada je prvi put ugledao svijet. Sjećam se prvog zvuka koji je ispustio i još osjećam miris njegovog daha koji je mirisao na nevinost i čistoću. On tako siguran i smiren, a sa druge strane ja koja pojma nisam imala ni gdje sam ni šta sam ni šta radim.
Sada imam velikog dječaka pa mi je lako da pričam i blebećem kako je bilo no tada mi nije bilo nimalo lako. Znate ništa na ovom svijetu ne može dovoljno da vas pripremi za taj susret sa bebom, za tu bujicu emocija koje vas preplave i za tu navalu straha od odgovornosti nad tako važnim ali krhkim bićem. No pokušaću da vam kažem ponešto o našim prvim zajedničkim danima.
Tih nekoliko sati porađanja izvukli su svu snagu iz mene. Iscrpili su moje tijelo i ostavili mi neke rane koje su jako boljele. Neću da lažem pa sad da tu pričam i blebećem kako je bilo divno krasno jer uopšte nije. Satima na onom stolu kao na izvol’te, onda napokon sve gotovo i samo vidiš izvlače nešto malo crveno što ispušta veoma prodorne zvukove. Shvatiš da nikad ništa ljepše od tog zvuka nisi čuo mada to nema smisla. Kome još takav plač može biti lijep? No tebi bude. Iako nisam ništa jela ni pila barem 20 sati nisam osjećala ni glad ni žeć samo neopisivu želju da ga napokon vidim i upoznam. Rekli su mi da ležim i ja sam ležala, strpljivo čekajući da bude spreman za mene. Morala sam i jesti da bih ojačala i da bi moje tijelo pripremilo njegovu večeru.
To mi je u tom trenutku bio najveći problem na svijetu. Da li će mlijeko krenuti? Da li će znati sisati i da li ću ga ja znati podojiti? Jesu li mi grudi dovoljno velike da bi mogle da naprave dovoljno mlijeka? Da li će me prepoznati i kako će reagovati kada mi ga napokon donesu? Da li ću ja prepoznati njega? Mislim sva ta pitanja sada su smiješna ali tada? Tada su bila najteža na svijetu. Gotovo 8 sati mu je trebalo da mi dođe u sobu ali dočekala sam. Jedna teta u plavom donijela mi je moj smotuljak u bijeloj pamučnoj peleni i spustila ga kraj mene. Bože nije bio veći od vekne hljeba. Ozbiljnog pogleda i širom otvorenih očiju gledao je u mene i čekao. Instiktivno sam ga primakla k sebi i po uputstvu pokušala da ga podojim. Prihvatio je. Nespretno, ali prihvatio je. Nisam sigurna ko je bio nesigurniji on ili ja, on što njei znao kako da povuče ili ja što nisam znala uopšta šta da uradim. Nekako smo nas dvoje taj manevar izveli i on je dobio svoju večeru. Ala kako sam samo bila ponosna na sebe. Kao da sam osvojila predsjedničke izbore a ne uradila nešto najnormalnije i prirodno no eto tad je to bilo toliko važno. Zaspao je pošto je napunio stomačić. Nedugo potom i bljucnuo. Zaprepastila sam se. Šta mu je? Zašto je to izbacio? Jel to moje mlijeko ne valja? Jel nešto nije u redu? Kasnije sam oguglala. Nisam znala da je moj mali šampion u bljuckanju.
Mi nismo znali ništa, prvi nam je put bio oboma, no zajedno smo učili jedno uz drugo. Nekako smo mi savladali tu tehniku dojenja i postali smo pravi tandem, on i ja. E sad, slijedilo je dalje. Presvući bebu? Nije da nisam to nikada radila, jesam, ali ne baš tako malu bebu. Neka babica ili sestrica nas je sve novopečene mame nagurala u jednu sobicu i demonstrirala nam šta to treba da radimo sa bebicom. Kako da joj očistimo i previjemo pupčić. Kako da je okupamo. Kako da dezinfikujemo ranice i previjemo. Osjećala sam se kao na ispitu i to onom najvažnijem na svijetu. Bojala sam se da nešto ne zaboravim i iskreno užasavala me je činjenica šta sve moram da uradim. Ali odlučila sam biti hrabra. Moj mali smotuljak je obukao svoje plavo odjelce i rečeno nam je da možemo da idemo svojoj kući. Oni nisu znali da mi nemamo svoju kuću ali imali smo svoju lijepu sobicu koja nas je spremno čekala. Bio me je strah. Imala sam velike rane i jako sam se teško kretala pa sam se plašila da li ću moći da se brinem o svojoj bebi. Ali znate šta? Nemate pojma kakvu vam to snagu Bog pošalje kada dobijete svoje dijete, takvu da nema toga što ne možete, nema tog bola koji vas može zaustaviti. Istovremeno srećna što smo došli kući i užasnuta što tu nema bolničkog osoblja da uskoči u pomoć nekako sam dogegala do naše sobice. Izvadila sam svoj smotuljak iz korpice i prepustila ga ukućanima vjerujući kako oni znaju bolje od mene oko njega. Ubrzo sam shvatila da ne znaju da niko ne može bolje da brine o svojoj bebi od njegove mame. Već poslije drugog kupanja preuzela sam sama tu ulogu mada su se protivili. Jednostavno nisam mogla biti sigurna da su oni to dovoljno dobro uradili. I znate šta? Sve je došlo samo od sebe. Intuicija je proradila i ja sam sve znala. Prvih puta pomalo nespretno, no svaki put sve sigurnije i bolje previjala sam svoju bebu, čistila joj ranice na pupčiću koji je još uvijek držao dio svoje pupčanje vrpce sa sobom. Naučila sam da razaznajem plač, plač gladi od plača nervoze. Pomno sam pratila svaki pokret, upijala njegovo postojanje cijelim svojim bićem i potpuno se posvetila njemu. Bili su to najteži ali i najljepši dani mog života. I svaki naredni dan je bio lakši od prethodnog. Za nijansu.
Bili su to dani kada sam uglavnom “mirisala” na povraćku ili eventualno neku drugu lučevinu. Ili sam ga dojila ili presvlačila ili nosala da podrigne ili zaspe. “Otisaka” je bilo posvuda. Obično bi sve zapiškio a nerijetko i pokakio čim bih mu skinula pelenu, no razumljivo je , ko to još voli pelene? Ja ih nisam voljela nikako. To široko previjanje bebe bilo je toliko komplikovano da sam se svaki put osjećala kao da deaktiviram bombu dok bih ga oblačila. Nije volio da se presvlači ali je zato obožavao da se isprlja pa smo morali da pravimo neke kompromise. Najbezbolniije rješenje je bilo nabaviti na desetine siperčića pa ih samo šaltati jedan po jedan. E sad najzanimljiviji dio kod prevlačenja bilo je analiziranje. Puna pelena bi se odložila na stranu pa bismo onda pomno proučavali gustoću i boju njenog sadržaja. Ako je žuto i onako srednje gusto – dobro je. Ako je zeleno – kuku lele, brzo skidaj se hrani dijete. Obično već drugog trećeg dana bebicu počinju da muče grčići te kreće nova noćna mora. Ne znaš kako da joj pomogneš, nosaš i dan i noć, pjevaš, pjevaš i ono što znaš i ono što ne znaš, nerijetko izmišljaš i nove pjesme, masiraš, cupkaš, ideš redom pa šta pomogne dok ne stigne kakav ljekić da pomogne. Nama su stigle neke čarobne kapljice čak iz Slovenije i blagosloven bio onaj ko ih je izumio jer zahvaljujući njima dobila sam koji tren mira a tako i moja bebica. E sad spavanje. Onaj ko kaže da beba spavaju laže. Možda moja beba nije normalna beba ali on je frajer odmah po dolasku iz bolnice prelio po 4-5 sati u komadu. Onda bi se uspavljivao sat pa sat spavao i tako u krug. Šta da vam kažem, toliko me je izmučio da sam se presukala kao grana, pa se ljudi pitaju da nisam obolila ne daj Bože.
Tako vam teku ti prvi dani. Beba spava, plače, jede, podrigne, bljucne, razgleda okolo, opet bljucne,nosa se, zaspe i opet sve u krug. No svakim danom je jača i veća i vidjećete, dok se okrenete već počinje da puza, skače i grize sve okolo. Tako da jedan savjet plus: ne okrećite se puno, uživajte u svakom trenutku.
Aleksandra Bursać
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
