Ne ulazi u sobu gde vrište moje pesme, niz koje cure krvava slova, sa kojih se otapaju emocije koje su me davile!
Ne ulazi u odaju u kojoj se opraštam od lepote, u kojoj skidam haljine i nakit, maske, umetne trepavice, umetne osmehe!
Ne ulazi tamo gde kožu gulim i mrak prišivam, gde ogledala lomim i šetam po njima natraške!
Ne ulazi u prostorije iz kojih se još uvek dimi ugašena vatra, u kojoj su goreli svi oni, koje sam spalila!
Ne ulazi tamo gde sam svetla pogasila, dok sam se niz zidove slevala, da ne gledam tugu u oči, dok me zavodi!
Ne ulazi u salu u kojoj sam prostrla moje pesme! Još uvek se cede i kao da se nikada osušiti neće. Ne donosi sunce, ne nanosi vetrove, ne..!
To su mokre pesme, ne suše se lako.
Moje pesme nisu od pamuka.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.