Kad sam postala majka, taj osećaj me je preplavio. Istog tog dana. Žmu je došao u porodilište i rekao: „Video sam je, ona je predivna.” Plakala sam sat vremena kad su mi je dali u ruke. Bila je malena, ružičasta, baršunasta, paperjasta. Svaki sinonim za lepo, ljubavno i meko.
Mnoge stvari nisam znala, ali šta god da sam radila – pratila sam NJU. Kako se oseća, šta joj prija, kako da je umirim, kad da je nahranim, presvučem, kako da je uspavam.
Najviše na svetu sam volela kad mi zaspi na grudima.
Malo otvori ustašca, diše brzo, pa sve sporije i sporije kako usporavam pevanje uspavanke. Jedna ruka mi je uvek bila na njenoj guzi, a druga je šetala preko leđa do glavice, lagano, nežno, najnežnije. Zvuči neistinito, zvuči bajkovito, naivno lažno i nemoguće, ali stvarno je bilo tako. Ona nije bila beba koju su mnogo mučili grčevi i zubići, bilo ju je lako uspavati. Pevala bih, njuškala je, mazila i spuštala u krevetac i to je bilo to.
Njuškala sam je i trudna, kao da je beba – što i jeste bila. Kako mi je stomak rastao nunanje sam zamenila nunanjem u sedećem položaju. Sednem, ona me opkorači svojim nožicama, ćušne ručicu u moj rukav, glava joj je opet na mojim grudima – pevam i ona zaspi.
Celu trudnoću smo išle okolo sa lutkom bebom, znala je da će joj se roditi seka ili bata, samo smo o tome pričale – ali tek sad mi je jasno: ja nju nisam pripremila potpuno. (Kako uopšte možeš pripremiti bebu od godinu i po na toliku promenu?!)
Kada se ON rodio, ceo svet se okrenuo naopačke.
Bio je još mekši od nje. Sećam se tog prvog dodira, prvog osećaja i držanja na grudima. Posle par minuta se rasplakao tako jako da je ječalo celo odeljenje. Pevala sam mu i zaspao je. I njega je, kao i sestru, moj glas mogao umiriti, ali – svi u bližoj i daljoj okolini su morali znati da je „umirivanje” u toku. Vrištao je, plakao, stenjao, zacenjivao se, iz takta me izbacivao! Samo što ovog puta nisam mogla potpuno da budem njegova, mislila sam i na nju. Hoće li je probuditi? Da li je uplašio? Je li ona sad tužna što ja njega držim, a ne nju?
Mesecima sam bila između dve vatre, jer mi je bilo teško da shvatim i prihvatim:
prvo: nisam više SAMO NJENA mama,
drugo: nikad nisam bila SAMO NJEGOVA mama.
Griža savesti me je pojela za doručak.
Svakodnevno sam govorila kako nisam dobra mama. Kako nešto ne radim ispravno. Ona me je izluđivala, on me je izluđivao. Nisam mogla da shvatim kako su tako isti, a tako različiti. Zašto im nisam bolja? Gde mi je snaga? Zašto se ljutim kad neće da spavaju?
A Žmu je neprestano ponavljao: ti si jedna, njih je dvoje. Polako. Vidiš da te obožavaju.
(Ponekad se pitam kako bih uopšte izgurala taj haos da nije bilo njega da me umiri.)
Negooo, da vidimo nekako da te kloniramo.
(I nasmeje.)
Nisam se klonirala, al’ sam se pomirila
Shvatila sam: Ima stvari o kojima majke brinu, a nemaju razloga za to. Mir sa sobom – majkom dvoje dece – sklopila sam nenadano i slučajno. Bio je to jedan od onih BAM trenutaka. Samo sam shvatila da sam brojčano nadjačana, ali da to ne govori apsolutno ništa o mojoj ljubavi prema njima! Je l’ ih voliš oboje? Voliš? Je l’ si srećna što ih imaš? Srećna! Hoće li nerviranje zbog toga ko se rodio prvi da promeni redosled njihovog rođenja? Neće! Pa šta onda hoćeš?! Da budu srećni! Pogledaj ih, majke ti!
Njih dvoje su sedeli na podu i ređali kocke. Ona mu je ozbiljno objašnjavala kako se kocka ubacuje u drugu.
– Vidiš, to je voz! Nemoj to da srušiš! Ćihu ćihu ćihu hu!
On joj se nasmejao od uha do uha i pokazao svoja četiri zuba.
– Zeko! – ona se nasmejala još šire.
Tad sam znala. Radim stvari dovoljno dobro.
Aska – crna ovca i pisac. Kalinina i Lazarova mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra.
Budna već tri veka.