Javili su mi da korača ulicama koje su nekada davno trebale biti naše. Napamet, zna već svako skretanje. Svaki kamičak, o koji se uvek namerno spotakne.
Da uvek nosi malo ćebe, kojim se ogrne, dok sedi na klupi trljajući svoje ruke, svoje obraze.Posmatrali je ljudi kako zebe, pokrivajući samo delić sebe. Uzme malo ćebe prebaci preko jednog ramena i krila, dok drugo rame otkrije. Spusti glavu na to rame, pa i njega pokrije. Kažu ljudi kako uvek tako radi, kao da joj neko i dalje nedostaje. Kao da je tu kraj nje, pa vodi razgovore bezgranične i one dosadne. Odgovaralo joj je to što je sama, to što je srećna nadomak sveta, u medjuprostoru, u svome svetu, u realnom vremenu. Mogli su ljudi nju videti, samo onu drugu osobu koja se krila u njenom osmehu, nisu.
Prećutao sam kada mi to rekoše. Znao sam da je još ne prestajem. Slagao sam im tog dana kada mi za nju rekoše, da tog čoveka vrednog njenog osmeha ja ne poznajem.
O, a još kako ga poznajem… O, još kako… Pravi vremenske petlje, i tu pokušava sresti mene.
Svake nedelje oko pola devet nosi ćebe i sokake stare sreće. Ne bi li sa mnom negde mira imala, i u tišini uživala, praveći prolećnim dahom guste oblake, ne bi li svoju sreću sakrila pod to malo ćebe. Istog dana svake nedelje oko pola devet, ja zaćutim, ne bi li me našla i čvrsto stegla, ta luda devojka, ta žena.
Koja je jednom čudu ostala verna… da će me nekad negde opet sresti….
Mi smo redakcija portala Amazonke.com – regionalnog online magazina za žene sa stavom ali i svakog osviještenog modernog muškarca.
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja kako bi vam ponudili sadržaj s dušom. Svoje prijedloge za suradnju možete nam poslati na mail [email protected]
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!