Za moj deseti rođendan moj rođendanski poklon kasnio je točno osam dana. Došao je s mamom u taksiju ravno iz Petrove. Nazvala sam ga Matea i naglašavala sam da je ona Matea bez J. Mom desetogodišnjem umu to je bilo jako važno. Mama ju je zvala čvarak i Matei je to bilo divno dok nije porasla i saznala što je to čvarak. Tata ju je zvao Tena ili Sunčeko. A ona je stvarno i bila Sunčeko.
Postale smo nerazdvojne. Svugdje je išla za mnom. Plakala bi ispred toaleta dok sam joj ja objašnjavala da ne može unutra sa mnom. Ujutro u šest bi meni gurala flašicu u nos i tako me budila. Morala sam joj napraviti Keksolino, može i s hladnim mlijekom, govorila bi mi kada bi se žalila. Nije joj bilo jasno zašto ne može sa mnom u školu. Tvrdila je da će biti tiho i neće nikome smetati. Kada je dovoljno porasla, pratila sam je do dućana skrivajući se iza auta da vidim pazi li i može li ona to sama kako tvrdi. Za majčin dan, mama bi dobila jednu čestitku, a drugu ja. Čitala sam joj priče, pjevala, učila je voziti bicikl, provjeravala zadaće, vodila u školu. Kupala sam je, češljala, birala odjeću.
Svađale smo se. Kako smo se znale posvađati! Što smo sve znale jedna drugoj izgovoriti. Postala sam tinejdžerica i ona mi je odjednom strašno išla na živce. Poslije svađa bi se plakale. “Oprosti”. “Ti meni oprosti.” I Matea bi mi svaki put napisala pismo svojim dječjim rukopisom. Imam punu kutiju Mateinih papirića, slika, čestitki, upitnika koje sam trebala ispuniti. Za moj osamnaesti rođendan imale smo zajedničku tortu. Na njoj je pisalo 8/18. Teško je prihvaćala moje ponašanje, moje izlaske, moje dečke. Brinula se više od ikoga kada bih kasnila doma, a onda mi pisala na papiriće da se jako brinula. U to vrijeme meni se nije dalo igrati s njom njene beskonačne igre. Vodila bi je na sladoled i opet papirić pod mojim vratima kako je sretna jer sam je vodila na sladoled.
Ja sam joj bila uzor. Moje čitanje knjiga prešlo je na nju. Moja volja za učenjem, moji odlasci u knjižnicu, moje slušanje Azre, moje uređivanje, šminkanje, moj odabir odjeće. Usadila je mnoge moje stavove o prijateljstvu i ljubavi.
Danas je Matea izgrađena osoba. Matea voli nenormalno, ona ima toliko ljubavi u sebi da mi dođe da je maknem daleko od drugih. Matea još uvijek oprašta, još uvijek šalje papiriće, samo sada putem tehnologije. Kada sam se prije dvije godine osamostalila, prvu noć u novom stanu sam jako plakala jer sam osjećala da sam prekinula nešto nevino, nešto što nikada neću moći vratiti. Još uvijek je imam veliku potrebu štiti i paziti.
Sada je ona velika, otišla sam kada je imala šesnaest. Tada je ona bila tinejdžer i teže je miriti se i svađati kada niste u istom stanu. Ono što toliko jako voliš, na to i najlakše planeš.
Želim je staviti negdje da je imam samo ja, a ne mogu. Svaki put kada pomislim na nju zamišljam deku u koju je omatam. Svaki put. Ona je komadić moje duše. Ja znam da je mamina i tatina, ali ona je moj komadić kojeg sam dobila drugim putem. Kada god me pitaju kakvo bih dijete voljela imati, bez iznimke prvo pomislim na Mateu.
Za njen osamnaesti rođendan darovala sam joj jednodnevni izlet u Trst. Plakala je od sreće. Meni je došlo da plačem jer je toliko nesebična, plače jer je dobila izlet od sto i nešto kuna do Trsta. Za osamnaesti rođendan. Što drugi dobivaju za taj rođendan? Provele smo cijeli dan skupa i meni je to bio jedan od najljepših dana u životu. Brojale smo kovanice eura za kavu, jele lošu pizzu, jednostavno ništa posebno a opet nešto najbolje. Upisala je pravo, uči, ide na fakultet. Uz to još i radi puno radno vrijeme. Matea je postala sve ono što sam se nadala da će biti. Sve ono što sam pomalo usađivala u nju. Nikada na sebe neću biti ponosna kao što na nju mogu biti. Nikada.
Znaju reći da je Matea mlađa verzija mene, ja si mislim nije, bolja je verzija mene. Puno bolja. Plemenitija, ljepša, inteligentnija, smirenija, suosjećajnija. Nježnija, promišljenija, mogla bih nabrajati do sutra. Mislim si, nemojte je vrijeđati. Puno je bolja. Ona je bila moj najraniji čitatelj. Ona je bila prva koja je čitala što pišem. Prva koja mi je govorila da bih ja to mogla. Pisala mi je na svoje papiriće kako bih trebala nastaviti tako. Kako ona vjeruje u mene. Ja stvarno ne znam što sam ja učinila da sam nju dobila. Stvarno ne znam kako sam zaslužila Mateu.
Tata je dobro mislio kada je nazvao Mateu Sunčeko. Ona sve obasjava svojom toplinom.
Ja sam ju uvijek zvala Moja Matea.
Hvala ti Moja Matea.
Volim te.
Maja Pernar
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
