Bijesan je. Lupa šakama, već krvavim, od bijeli zid i ostavlja tragove. Baca stvari po kući, zadihan je, ispušta zvukove kao ranjena zvijer. Crven je u licu, i oči su mu crvene. Čekam kolaps. Govori mi kako sam nezahvalna mala kuja, koja je bila ‘niko i ništa’ prije njega…
Ostaje bez daha u namjeri da mi izgovori sve što mu je na umu.. Samo stojim i gledam i čekam. Nema smisla raspravljati se, ni osporavati bilo šta što kaže. I evo ga, stao je… Gleda oko sebe, šta je napravio, pa u mene (opet) šta je napravio. Ni jedno mu se ne svidja. I tu pada… Pada na koljena ispred mene. Pokriva lice rukama, jeca, kašlje, sad stvarno više nema daha. -“Zašto? Znaš da te volim. Ubio bi za tebe… Ne mogu bez tebe, molim te, ne radi mi ovo, molim te, samo ne to, molim te…” Još jedan jecaj, i počinje da grca. On plače? ON plače? I na koljenima je? Zaboga, zar sam ja ikad pomislila da će ovo da mi imponuje? Ma fuj!! Ne odgovaram. Ne mogu. Ne želim. Ne objašnjavam se ja više nikome. NIKAD! Opet se ljuti…
“Misliš li da će neko nekad da te voli kao ja? NIKO NIKAD NEĆE DA TE VOLI KAO JA!! JESI ČULA?? NIKO NIKAD!!!”
Hvala Bogu, pomislih. Ni neću da me neko voli kao ti.
Ne mogu lagati sebe, stojim, kao vojnik, gledam ga, i žao mi je. Žao je meni što nismo uspjeli…ali nije trenutak za takve misli. -“Ljubavi, molim te…nemoj ovo da mi radiš. Izvini, izvini za sve-” -“Za šta??” -“Molim?” -“Izvini za šta? Za šta tačno mi se izvinjavaš?” -“Za sve, majke mi, za sve, znam da sam ispao idiot, znam sve…nikad više, kunem se, izvini…”- i opet jecaj… Znala sam ja ovo. Znam ja godinama šta će on i reći, i uraditi. I ono najbitnije, šta neće, ni reći ni uraditi onda kad treba. -“Nemoj molim te, tako da me gledaš. Ne mogu to podnijeti, nemoj.”- jecaj… -“Kako te to gledam?” -“Tako, hladno. Kao najvećeg neprijatelja. Kao da ti nisam ništa. Nemoguće da ti nisam ništa…”
Gotov je.. Jesam ovo čekala? Da ga ovakvog vidim? Mog vuka? Ranjenog, uplakanog, nikakvog? -“Ne treba ti biti žao. Meni je žao. Ali stvarno. Žao mi je što si ubio sebe. Jer ja znam da ovo nisi ti. Ti, onaj istinski ti, je nešto najbolje što sam imala. Ikad
. Žao mi je što si svima dao moć, da te zgaze, osim meni, koja sam te htjela dići u nebo. Žao mi je sto ti je sve nekako bilo preče od nas. Žao mi je što je alkohol bio jedini koji može da te smiri i da te digne. Znam da sam sve to mogla ja. Nisi mi dao priliku. Žao mi je. Žao mi je i što sa nekako uspjevala biti kriva za ono što nisam ni znala da se desilo. Žao mi je što je svačiji glas bio važniji od mog. A samo se za sebe mogu zakleti da ti nikad nisam željela zlo. Žao mi je za svako tvoje pijano prekršeno obećanje da ćeš prestati. Da ćeš se promjeniti. Žao mi je što u meni nisi vidio ono što sam bila, i htjela biti za tebe. Znam samo šta si ti bio za mene. Moj vuk, moj kralj. Moj razlog što se budim ujutru sa voljom za sve. Sve što treba. Nekad. Neću ti poželjeti ni sreću ni neku bolju od mene. Nije to moje više. Samo budi dobro i daleko. “
Gledao me je, i ćutke slušao, po prvi put me je stvarno slušao, i shvatio sve i riječ što sam rekla. Vidjela sam mu u očima. Više nije bilo bijesa. Puštanje. Oslobadjanje. Priznanje. Razumjevanje. A ja? Bol. Knedla u grlu. Suze na pragu. Cijela sam se pretvorila u jednu ogromnu zjapeću krvavu ranu, sa kilama soli na sebi. Predao se. Ni riječ nije progovorio. Nije se ponudio da se oprostimo. Samo je klečao na podu spuštene glave kao da čeka pogubljenje. Nije ustao ni kad sam krenula. Već sam stigla do vrata kad je skoro nerazgovjetno izustio:
“Oprosti mi.” “Sve! – brzo sam odgovorila. -Ali što si mi oduzeo sebe, to nikad”.
Anonimus
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
