Sama…

Bojim se….mislim da će doći…znaš onaj jedan dan kojeg se svi bojimo…onaj dan pucanja i autodestrukcije…kad jednostavno više nemaš kontrole…kad vise ništa nije bitno…ides i uništavaš…sebe, druge, njega, njih…i ne možeš se zaustavit…bojim se tog dana, ne želim da dođe…odgađam ga…

Tolko toga držim i skrivam duboko u sebi…bol, ljutnju, povrijeđenost, strah, nesigurnost, krivnju, suze…samo zato da mogu bit jaka da prividno kontroliram sebe i osjećaje…ne volim plakat, ne mogu…ne valja plakat osim od sreće…ne žalim se, zdrava sam, one su zdrave imamo krov nad glavom i sigurnost…sama sam….s njima, što ustvari znači da nisam nikad sama…teško je, biti jak i sam…bez zida iza sebe….kad puše vjetar i dođe bura i oluja…stojiš čvrsto i držiš se samo za sebe?… izdržiš…osmjehneš se i kažeš nije mi ništa…koliko god da boli i razara nije ti ništa…

Preduboko je sve pospremljeno…ne smiješ biti loše, trebaju te jaku…i samu…samoća je grozna…opet nisi sama…imaš njih…to je jedan začaran krug…divan….u krugu je praznina….šarena je….puna boja…divna za vidjet…krug šarenilo drži na okupu…šta bi se desilo kad bi se rasplakala?!

Bila bi zbunjena, njih bi zbunila…nisu me vidjele da placem …ni ne želim da me vide da placem …opet kažu da je zdravo plakat…ja ne mogu…ne volim ni kad one placu…plakat se smije samo kad te nešto boli…nešto vidljivo…ovo ne vidljivo sam pospremila…kako bi objasnila zašto placem?

Zato što me nešto tu unutra boli, a nije mi ništa, zdrava sam…dali trebam ikome objašnjavati? Trebaš izdržati, moraš bit jaka radi njih…trebaju te…i to je istina…ali ne želim da misle da trebaju bit ovako jake, želim da si dozvole plakat kad ih boli to nešto sto nije vidljivo….previse boli…čuvam ju…ionako ne znam kud s njom…ne želim ju nikom dat…nikom ne želim ove duboke osjećaje…možda…možda ima neko kom ću moć pokazati, čega tu sve ima, strah me..neko tko će znati da nije kriv za to sve, tko zna da mi ne može pomoć…tko će razumjeti da je to oke…netko tko neće pobjeći, neće dozvoliti da ja pobjegnem…od sebe, od njih, od njega…izgubila sam se…trebam zaklon ne, želim zid…ne želim se sklanjat…želim nešto…

Nekog tko će razumjeti i bit tu…ne mora shvatit….ne mora pomoć, nema tu pomoći…trebam ruku, ne pomoć…samo ruku da osjetim da si tu…cak ne niti podršku, samo postojanje…prisutnost i shvaćanje…da…znam da sam se izgubila od same sebe, pomozi mi da se nađem…ruka, samo to…ne želim razgovor…želim tišinu i ruku…do sad dam se sama držala za ruku, jedino to sam znala…ali vrtim se u krug…unutra je šarenilo…u krugu, prividna sreća…izvana izgleda predivno…al kad bi znali da je žuta tu jer sam prestrašena….plava je za strah….crvena je od tuge….roza je samoća…zelena je nesigurnost…ljubičasta je povrijeđenost….bijela točkica?! To sam ja…smijem se, bit će bolje…mora bit….ruka u ruci…da krug pocrni….kad pocrni znaci da je popunjen, siguran, sretan, savršen…..spašen…

T.