Sve moje drugarice su se udale

Zvuči kao da mi je krivo, ali stvarno, stvarno nije. Ja nikad nisam maštala o dugačkoj venčanoj haljini beloj kao sneg sa šlepom koji se vuče kilometrima iza mene. nisam sanjala o nekim zanosnim plesovima, pogledima, velovima. Šta znam. Meni je ljubav oduvek bila nešto drugo.

Ono što sam imala s njim.

Ispada da je ljubav lutrija.

Sedim u vozu za Novi Sad, pored prozora. Romantično kao prokleta Ana Karenjina. Ne pada  sneg, nije čak ni jesen, samo je paklena i nesnosna avgustovska vrućina i svadba moje drugarice u jednom od najlepših restorana ove zemlje. Tako bar piše na sajtu restorana. Šta znam. Nikad nisam verovala u reklame. Nije mi lako nešto prodati. Zato se valjda nisam ni udala dosad.

Dobro, nemam 100 godina. Nemam ni 30 kad smo već kod toga. U srednjoj sam mislila da će ovaj nezgodni trenutak doći tad, tamo negde oko 36. Kad na svadbe svi odlaze u paru, a samo ja u paru sa svojom uskom haljinom. Malo je nezgodnije što se to dešava celih deset godina ranije. Kao da dele mladoženje na lutriji. Sve su se udale.

Evo ne znam. Nikad mi nisu išle te igre na sreću.

Pozovi me kad se malo središ.

To mi je napisao u poruci. Nije mi rekao u oči. Napisao je u poruci. Kao, u eri Interneta i svih mogućih besplatnih video poziva i četova, on se setio da je najbolji način da mi kaže da me više ne želi – SMS. Nema veze što je u romingu, on će da plati! Al’ da se zna. Do mene je. Ja NJEGA da pozovem kad se JA malo sredim. Do mene je. On je svoje rekao.

– Možda za nas bude trenutak neki bolji tamo nekad kasnije. Kad izgradimo karijere. Previše je ovog neki, neka, nekad. Previše neodređenosti. Mislim, kad smo mi to ostali bez mogućnosti da se gradimo zajedno?

Ovo sam pitala kera na železničkoj stanici. Valjda je i meni jasno da ni od koga neću dobiti odgovor. Šta ima tu da se pitam kad je sve jasno. Nas dvoje ne govorimo već tri godine osim u esktremnim prilikama dvaput godišnje u istom mesecu kad nam je oboma rođendan. Razmenimo čestitke za rodjendan, a sa njima čežnju, kajanje, ravnodušnost, šta razmenimo?

Srećan rođendan, kako si?

Ponekad mislim da ne dišem ceo april iščekujući maj i njegov rođendan. Da mu pošaljem ili da mu ne pošaljem? Prošle godine sam mu poslala. I on je odgovorio. Pa je deset dana kasnije čestitao i on meni. To je sigurno zbog toga što sam i ja njemu. Možda da preskočim ove godine da vidim da li će se onda on mog rođendana setiti. Ne, to je glupo. Ja sam iznad toga. (Ne, to je glupo, šta ako me se ne seti?!) I tako svakog dana. Do rođendana.

Onda: da mu pošaljem na Viber, videla sam da je skoro instalirao aplikaciju. Ili na Fejs. Ne na zidu, u inboks. Ili stari dobri SMS, tako neću znati da li je video i kad je video. Neću se nervirati ako ne odgovori, imam prosotra da se lažem, jer – eto, možda nije video. Začarani krug laganja. Skoro pa kao da smo zajedno.

Jednom, te prve godine, napisala sam glupavo „Srećan rođendan, kako si?“ i dobila odgovor „Hvala. Dobro sam.“ Posle deset dana mi je uskočio u prvu jutarnju kafu i pleksus sa „Srećan rođendan. Mislim na tebe od rođendana.“

„Hvala. I ja na tebe.“

Ali ništa više nije odgovorio. Godinu dana sam se pitala ko je gluplji od nas dvoje.

Na svadbe idem sama. Ne umem drugačije.

Ne znam jesam li nepopravljivi romantik ili nepopravljiva glupača, ali ne umem drugačije. Zaglavila sam u onoj garsonjeri u centru Zemuna gde me ljubi po leđima i govori kako ću biti najbolji prevodilac na svetu, jer sam uspela da prevedem njegovo srce na neki čovečji jezik. Ko govori takve stvari pa se spakuje za Kanadu? Ko te ostavlja „da se malo središ“? Bila sam sređena, on je doneo haos. Sebe je spakovao, a mene raspakovao.

Sve moje drugarice su se udale do 25. Dok su se one zezale i studirale, ja sam se sujetno i drsko ponosila time što sam našla pravu ljubav. Sa 20 pravija nije mogla biti. Posle njega nisam imala nikog. Htela sam jednom. Izašla sam s jednim momkom koji je celo veče blebetao o bivšoj. Bilo mi je kao: razumem te, prijatelju, i ja u sebi pričam o ovom mom. Posle više nisam htela da izlazim, a traženje dečka na Internetu nikad nije bilo moj fazon. Zato sam na svakoj svadbi sama. Đuskam, pijem, i bežim iz svečane sale kada mlada baca bidermajer.

Sve moje drugarice su se udale. Sezona svadbi je konačno gotova, a sa njima i prilike da me neko zapitkuje „zašto je tako lepa i zgodna devojka sama?“ Nisam gorka. Samo mi je lakše kad ne moram da objašnjavam zašto nemam nikoga. Jednom sam zamalo jednoj maminoj koleginici rekla: „Sama sam, jer sam smrtno zaljubljena u čoveka koji živi na drugom kraju sveta i ne voli me više.“ Ali sam se suzdržala. Zbog mame. A i zbog toga što znam da me još voli.

Ali to više nije važno.

Posebno ne sad kada sedim sama u kupeu voza. Kao da sam iskočila iz ruskog romana, a ne iz uspomene u kojoj on čita svoju knjigu, a ja prevodim za jedan časopis tekst o sreći.

– Šta ti misliš, da li može da se izmeri ljubav ili eto, na primer, sreća?

– Možda i može. Naša ne može.

– Zašto ne može?

– Neke ljubavi su nemerljive.

Sve moje drugarice su se udale. Ja još nisam srela onog s kim ljubav neću moći ponovo da izmerim. Čekam da sleti avion iz Kanade.