Trla baba lan da joj prođe dan…

Danas sam tako pošteno nabrijana. Sve struji taj naboj ljutnje iz mene. Bože kako ne volim neodgovorne ljude. Mogla bi ih udaviti, ma onako utopiti u žlici vode. Ne kužim… kako možeš zaboraviti da si obećao nešto učiniti? U vrijeme mobitela i tableta i laptopa i koječega, ti si ne znaš staviti podsjetnik? Možda ti treba podsjetnik za podsjetnik? Možda si jednostavno idiot?!

Uglavnom, mislila sam danas pisati o ljubavi, o pravoj ljubavi nakon pogrešne i kako moraš ponekad poljubit puno žaba da bi našla, pa… dvorsku ludu ako ne već princa, ali onda me zvala šefica i pitala da li imam gotov tekst? Bila sam malo zbunjena, jer već neko vrijeme pišem po potrebi.

Kaže ona – Uvela bih ponovno tvoju rubriku, da bude stalna.

Oke – pomislih. Ili sam toliko čitana ili ekipa zabušava? – Oboje, odgovara ona kratko. – Znam da voliš svoj mir i ne voliš pisati onako – na hallo, ali trebamo te.

Fair enough. – pristala sam. Šta ću? Moj ego voli biti potreban. I cijenjen! 😉

Neki baner

No s druge strane pomislih, kakvi su to ljudi koji druge ostavljaju na cjedilu? Kakve su to osobe koje stalno nešto traže i očekuju, a nisu spremne dati ni svoj minimum? Kako možeš reći da nešto voliš ako nemaš vremena da se tome posvetiš?

Znači ne voliš to. Glumiš. I motaš se ovuda samo zato što očekuješ da se nešto desi. I desit će se. Opalit će te neko nogom u dupe i naći nekog kome će ekšli biti stalo do onoga što radi. Desit će se da će te svi prozreti i jednostavno obrisati ruke od tebe, kao što otepu prašinu s odjeće.

I nećeš nikome faliti. Znaš zašto? Jer će konačno moći predahnuti. Jer ih neće zvati nitko od šefova da ih moli da ulete. Neće imati grč u želucu i znat će da sve klapa. Neće čitati zamorne mailove o team worku i kolegijalnosti, niti će se čuditi kad netko opet napravi glupu raspravu ni iz čega, jer mu je u životu falilo drame. Odahnut će. I guštat će s nekim drugim.

Kad nešto voliš – za tim letiš. Vodi te neka strast, neki unutarnji poriv koji ne možeš obuzdati. Kad glumiš da nešto voliš – nikad te nema! I stalno imaš izgovore za svoje zabušavanje.

Svi znamo onu dobru staru: Tko želi nađe način, tko ne želi – nađe izgovor!

A od izgovora se i Svetac umori, a di neće netko kome o dogovoru ovisi i posao i ime i ugled. To je ono što većina nikad ne pomisli kad nekog zajebe – jesi li nekome možda naštetio? Jesi li možda bacio loše svjetlo na njegov rad i njegovu muku? I odakle ti pravo na to?

Zbilja misliš da zato što postojiš imaš pravo nekoga sabotirati? I to nekog tko ti je pružio šansu da se baviš onime što kao naizgled voliš?

Nemaš.  I odrasti. I nabavi si jebenu vekericu (ona stara vura koja trešti i lupa zvončićima na vrhu) pa si ju navini, da ti zvoni svaki put kad nešto trebaš napraviti. Ili jednostavno budi toliko čovjek pa se makni i pusti druge da dođu na tvoje mjesto.

Duguješ to! I sebi i osobi koja ti je vjerovala. Ako ne možeš biti čovjek, e pa onda jednostavno – odjebi!

Do tipkanja,

Zavodnica

Neki baner