Tvojoj mami nisam po meri

Ponekad je sebi izgledala kao junakinja ispala iz loših serija koju je nekada gledala njena cimerka. Ili bar kao ženski Balašević – nikako po meri njegove majke.

– Uzeo si je iz studentskog doma, u miraz donela rešo s jednom ringlom, a sad bi da kupuje mašinu za sušenje veša?! – svekrvin glas je ječao iz mobilnog telefona. Umesto „dobar dan“ ili „zdravo, sine“, odmah je otvorila paljbu. Nije očekivala da će se Ana javiti na telefon.

– Dobar dan i Vama, teta Olja. – rekla je suvo. – Sad će Vam se Marko javiti.

Bar jednom nedeljno gospođa mama je  Marka držala na telefonu, a tema je uvek bila ista: Nepodobna Ana.

– Tvojoj mami baš nisam po meri, je l’ da? – rekla je jednom, posle trećeg ručka u stanu mama Olje.

– Ma, ne. Pusti ti Olju, mali. – rekao je i poljubio.

Mali, je l’ ti sigurno treba mašina za sušenje veša?

Nepodobna Ana je za Marka oduvek bila „mali“. Baš tako u muškom rodu, bilo mu je simpatično, jer je ona bila baš to mali miš, mali jež, mali zvrk. Mali. U početku je i Ani bilo lepo kad je tako zove. Kad su se venčali, se češće se dešavalo da je sa „mali“ oslovljava samo kad treba da joj saopšti nešto neprijatno.

Kao:

– Mali, sutra idemo kod mojih na ručak.

– Mali, ne mogu ovog vikenda na obećani izlet.

– Mali, ne čekaj me večeras.

Ili kao tog popodneva:

– Mali, je l’ tebi stvarno treba da mašina za sušenje veša?

Ni sama nije znala kada je on počeo da njihove zajedničke odluke podnosi majci na raport i razmatranje. Tek odjednom, sve što bi se dogovorili posle telefonskog poziva mama Olje dovodilo se u pitanje. Poslednji – i ujedno najveći – problem postala je mašina za pranje i sušenje veša. Danima je tražila na Internetu neko pogodno rešenje. Pelene više nije mogla da suši napolju, sva odeća bi im mirisala na smog. Kad je unela sušilicu u stan, pojavila se vlaga. Stara veš mašina je već počela da otkazuje i logičan potez je bilo da se kupi nova.

– Sve što hoćeš, mali. Samo izaberi.

Pa je izabrala. Candy mašina za pranje i sušenje veša imala je sve što joj treba. Tri štedljiva programa za manje zaprljan veš, delikatan program za vunu i svilu, odložen start, automatsko pranje i sušenje.

– Vidiš, ima i senzor težine veša, i sušenje je senzorsko, automatski se prekida prema nivou vlage, digitalni displej, zaštita od izlivanja pene – čitala mu je karakteristiku po karakteristiku.

– Sve je okej, mali, rekao sam ti, izaberi i kupujemo.

Sve je okej dok ne pozove mama Olja.

Ti si mogao mnogo bolje od nje

Nije bilo dana, nedelje, nijednog susreta da Marka majka ne podseti koliko Ana nije za njega. Ti si mogao mnogo bolje od nje, rekla je u jednom od svojih teatralnih telefonskih nastupa. Uživo je podjednako oštro peckala.

– Ana, ovo jelo ti je neslano. Ana, salatu si presolila. Ana, pobogu, tako se ne povija beba. Šta si studirala, arheologiju? Ha, kome to danas treba? Marko, jesam li ti rekla što je Marija upisala specijalizaciju. Hirurgiju. Hi rur gi ju! – naglasila je slog po slog.

Markova bivša devojka Marija, uspešni lekar na specijalizaciji hi rur gi je, stalno se provlačila kroz te razgovore. Mama Olja je patila za nesuđenom snahom, čak i pošto je dobila prvo unuče – divnu devojčicu Ninu – ali devojčicu.

– Javi mi kad rodiš muško. – rekla je posle nazovi-čestitke.

Ana je ćutala. Njoj to nije bilo važno. Nikad nikog nije imala, u nikog nikad nije verovala kao u Marka. Ona se udala iz ljubavi.

Neka priča teta Olja.

U njenom smo stanu, ali u našem domu

A teta Olja je pričala, nije se zaustavljala. Uvek je postojalo ono nešto što Ana ne ume da napravi kako treba. Ani nije smetalo, sve dok na red nije došla mašina za pranje rublja.

Prostirala je veš kada je upitao:

– Mali, je l’ tebi stvarno treba da mašina za sušenje veša? – Marko je imao pokunjen izraz lica i Ani je bilo jasno da ga je mama Olja mučila duže nego obično.

– Ne treba meni. Treba nama. Video si vlagu na zidovima. Mislila sam da smo to dogovorili već. Samo izaberi, mali, je l’ si tako rekao pre dva dana?

– Pa jesam, ali…

– Zašto njoj smeta naša mašina za pranje i sušenje veša? Nećemo je staviti kod nje u stan.

– Pa tehnički, i ovo je njen stan.

– Da, mi smo u njenom stanu, ali u našem domu. Je l’ tako?

Marko je ćutao. Nikad do tog popodneva nije pomislila da je „mamin sin“. Baš naprotiv, verovala je da je dobar sin, da ne želi da povredi ni ženu, ni majku. Ponekad se divila kako ume da izbalansira između njih dve. Danas nije bilo tako. Zbog toga je tiho, ali odlučno postavila to jedno jedino pitanje:

– Hoćemo li mi stalno ovako da živimo na klackalici između njenih raspoloženja?

Marko je ćutao. Mogla je da čuje kako škripi klackalica na kojoj sedi. Ovog puta, nema ravnoteže. Mora da se izabere strana. Škrip. Klac. Škrip. Klac. Škrip.

– U redu. Idemo da kupimo mašinu za pranje i sušenje veša, kao što smo se dogovorili.

Posle toga nikad ništa više nije zaškripalo.