U inat svemu…

Moji koraci lagano dodiruju zelenu površinu

u prostranstvima ispred mene,

zelenu travu koja moja stopala miluje

i jutarnju rosa koja ih hladi.

Osećam od toga jaz u telu

I imam osećaj da sam živ.

To je valjda znak da još uvek kuca napuklo srce.

Vetrovi koji dolaze sa severa,

pokušavaju da obrišu sa njega rane koje ne zarastaju,

sve su  dublje i veće,

i ne mogu se tako lako zaceliti.

Vetrovi će doneti kišu i oluju,

ali mislim da je veća oluja već prošla kroz mene.

I taj osećaj ne jenjava.

Vreme prolazi i teče

kao sto krv protiče mojim venam,

ali i dalje je tu osećaj umora od svega,

koji nikako ne jenjava,

i jednostavno i tako lako razara sve što mu se nađe na putu.

Posledica je tuga koju možeš samo ti obrisati,

ona je jača od mene kao jedinke,

zato pruži mi ruke i pobedimo je zajedno,

jer bez tebe to neću uspeti .

Bez tebe je sve jači i jači bol,

a borim se protiv sigurnog poraza,

protiv tihog i neumornog bola od kako si otišla

I ostavila me.

I ovaj osmeh je način da sakrijem bol od sveta,

jer je samo slika na mom licu

koja ne pokazuje sve,

već je samo pokušaj borbe.

Zato se smešim dok tonem,

I opirem se bolu.

Smejem se tišini

koja je u meni, u inat svemu.

M. M.