Ana i Iva su bile potpuno različite. Dva sveta slučajno usmerena jedan na drugi. Različite, ali opet pune one prave prijateljske ljubavi. Bile su kao sestre. Družile su se od srednje škole, delile život i sve ono što život nosi. A onda se nešto dogodilo. Kao da je neko stisnuo pauzu na prijateljstvo, pa onda pustio na replay jednu te istu scenu nerazumevanja.

Iva nikako nije mogla da shvati zašto je rad od kuće posao iz Aninih snova. Koja još devojka želi da provede čitav dan zatvorena u kući? Redovno ju je pozivala na kave, na zabave i u šetnje, Ana nikad nije mogla. Uvek je radila.

Od čega ćeš živeti, Ana?

Prošla je cela godina otkad je Ana dala otkaz u kafiću u kom su zajedno radile. Počele su u isto vreme, najpre preko leta dok su studirale, za džeparac, a onda i posle diplomiranja – za platu. Niko nije želeo da zaposli profesorke francuskog jezika, a za pokretanje svoje škole nisu imale dovoljno novca. Tako su završile služeći dokoličare u lokalnom kafiću i životareći od nedelje do nedelje.

Kada je shvatila da im gazda kafića zakida na bakšišu, znala je da je vreme da ode. Ne samo da pređe u drugi kafić, već stvarno da ode i učini nešto veliko od svog života.

– Ana, nemoj da si luda,od čega ćeš živeti?! – rekla joj je preplašena Iva.

– Nije život Markov kafić. – rekla je Ana.

– Nije život, ali su plaćeni računi. Plus penziono i zdravstveno. Šta ćeš raditi?

– Znaš onaj kurs što sam pohađala? E pa eto, mogu odatle početi.

– Šta da radiš, gde?

 – Od kuće, pa polako.

Pidžama, supa, laptop i ćebe

Iva ju je stalno kritikovala što ne izlazi, ali u jednom trenutku je toliko posla imala da je prestala da se opterećuje oko oblačenja. Dane bi provodila u pidžami, zavaljena u krevetu, ispravljena za stolom, uz supu u šolji – jer tako može da je pije dok piše tekst.

– Ja i dalje ne razumem šta to toliko pišeš. – rekla je jednom Iva kad je došla kod nje.

– Pa izgleda da su se svi oni silni položeni ispiti francuskog ipak isplatili. Trenutno radim za jednu francusku farmaceutsku kuću. Pišem tekstove na medicinske teme uglavnom.

– Aham. A je l’ ti uplaćuju penziono? – Iva je bila uporna.

– Ne još, ali imam plan da sama sebi uplaćujem.

– Sama sebi? Pa kakva je to glupost?!

Ana ništa nije rekla, jer su tako počinjale sve njihove rasprave. Nije umela da joj objasni kako se osećala, a osećala je da se sve promenilo.

Život je san, plaža negde na jugu

Život je više od bakšiša koji ti zakida debeljko bez škole. Život je više od sna koji se neće ostvariti: da ode u Pariz, da se zaljubi na plaži negde na jugu, da se smeje na ljuljašci na Baliju, da uživa s porodicom za Božić. Život je više od pitanja:  „Je l’ ti uplaćuju penziono?“

Jednostavno je znala.

San se može ostvariti ako veruješ.

San se može ostvariti ako voliš ono što radiš.

A ljubav? Ljubav nije luksuz.

Razgibavala je francusku gramatiku u rečenicama o medicinskim preparatima. Istezala se kraj prozora zagledana u park, u prozore susedne zgrade, u Ivinu priliku kako dolazi žustrog koraka, spremnu da je ubedi da se vrati u Markov kafić.

A neki dečko?

Da je Iva izaslanik njene majke shvatila je tek kad je uz uobičajena pitanja o radnom stažu uletelo i ono o dečku.

– Kako misliš da nađeš nekog dečka, ako si stalno kod kuće? Vidiš da su se sve naše drugarice udale?

– Iva, ja radim kod kuće, nisam u zatvoru. Izlazim. Vidiš i sama. Gde smo sad, ’ajde? – rekla joj je i pokazala na okolne stolove restorana u kom su sedele.

– Ma ovo se ne računa. Izašla si sa mnom posle 100 godina. Treba češće, više, pa diskoteka, pa…

– Da te pitam. Kad si poslednji put izašla ti?

– Ja… Pa.. Ja ne mogu da izlazim kad nemam s kim. Ti nećeš i ja… – zakikotale su se.

Ani je bilo jasno da je to početak dugog puta natrag. Do prijateljstva. Onakvog kakvo je nekad bilo, pa još i bolje. Ponovo su počele da izlaze često i da se smeju više. Neumorno je radila – ali kad je radila, radila je. Kad se zabavljala, zabavljala se.

Iva je nikad više nije pitala: „A je l’ ti uplaćuju penziono?“