Živote šta ćeš popiti?

Da li vam se desilo da sijete različito sjemenje, ali žetvu nikako da dočekate?
Da trčite svuda, a nigdje ne stignete?
Ako je vaš odgovor DA, onda je ovo i vaša priča.

Kažu nam da je svijet pun mogućnosti, ali one se u većini ličnih iskustava sužavaju na veoma mali broj.
Jednog dana sam dobila poziv za sastanak. Nije pisalo od koga je, ko me poziva i zašto.
Samo: ‘’Dođi, čekam te tamo gdje prave najbolje koktele.’’
Nemojte me pitati zašto sam otišla. Ne znam ni sama. Ali on je znao da ću doći.
Bio je to lijep mladić. Rekla bih do nekih trideset godina da je imao. Smrknut pogled, ali na čudan način nasmijan. Ne znam zašto ali pomislih kako u njemu vidim sebe.
I bila sam u pravu.

To sam bila ja.
U muškom obliku.
Reče mi da je znao da ću doći i ono najstrašnije, ‘’sjedi, ja sam ti.’’
Ja sam ti?
Znate ono kada kažu čitav život mi je prošao pred očima. Upravo to mi se desilo. Samo što nije proletio ni izletio, nego je sjedio preko puta mene.
Da, upravo on, moj život.
Bio je potpuno miran, a ja nervozna.
Pitao me je, zašto sam ga zapostavila i šta je to bitnije od njega.
Ne znam kada sam tačno prestala da živim. Kada sam život zamijenila sa ‘’moram’’. Kada sam ušla u tu gomilu obaveza i zašto iz nje ne mogu izaći.
Reče mi da me neće još dugo čekati i da će otići dalje, nekome drugom, kome je potrebniji, ko će ga cijeniti i poštovati.
Taj neko ga neće kriviti za sve.
I biti ljubomoran na druge živote, jer su oni bolji od moga.
U šoku sam se zapitala šta su moji prioriteti, zašto sam stala na raskrsnici na kojoj nema putokaza, semafora, trotoara i ja ne znam dalje.
‘’Dva puta vode u tvoju propast, a na trećem te čekam ja.’’-reče on.
I šta čekaš?
Ne znam ni sama.
Toliko je neizrečenih riječi koje me guše. Mnogo stvari koje nisam uradila, a moram. O propuštenim šansama neću ni da pričam.

Trebao mi je ovaj šamar života da shvatim ozbiljnost svojih postupaka.
Sve one ružne stvari koje nam se serviraju su, u stvari su pokušaj života da te osvjesti, podigne I dovede u red.
Nikada mi neće biti jasno zašto svjesno srljamo u propast (?!)
Zašto idemo dalje, a znamo da je dalje zapravo nazad.
Prekide me u mome razmišljanju.
‘’Zar nisi svjesna koliko njih večeras mole za život. I koliko se njih u ovom trenutku bore za njega?’’
Još jedan šamar. Ali od ovoga mi je sve zvonilo u ušima.
‘’Pružam ti ruku, zašto je ne prihvatiš i ustaneš?’’
Možda zato što sam razmažena i navikla da sve ide onako kako ja želim.
Zašto si često tako surov prema meni? Izgovorih u jednom dahu.
Nasmija mi se u facu I reče da mu mnogo pitanja postavljam i da previse vremena gubim čekajući odgovor.
‘’Ti si i pitanje i odgovor. Ja sam samo volan auta kojeg ti voziš. Nisam kompletno auto kako ti misliš. Samo volan. A ti si sve ostalo, i gas i kočnica. Krivine su da zakočiš I kada vidiš da polako izlaziš iz nje moraš dodati veći gas da  opet izađeš na pravac.’’
A ja sam, izgleda, previse držala kočnicu.
I tako zakasnila na mnoga veselja, radovanja, prekretnice i dodjele diploma.
Opet mi pročita misli i ljutito reče: ‘’Želiš diplomu, a nisi ni slova savladala? Želiš ozdravljenje, a nisi terapiju svu primila.’’
Da.
To sam ja.
To si i ti.
Da, ti, što čitaš ovo.
Koliko si puta kao i ja u životu, htio nešto preko reda?
Mnogo puta.

Sve želimo odmah i sada. Tražimo sigurnost, a ne shvatamo da je samo smrt sigurna.
Želimo da nas vole, a  ni sami sebe ne volimo.
Napravimo kuću, a da se ne isprljamo.
Pa ne ide tako.
Nije život tako glup kako mi mislimo.
‘’Nemoj mnogo razmišljati’’- prekide me on.
Kada uđeš u svoju mračnu komoru razmišljanja i kada ti je čitav život tu…pred očima, uzećeš sve te negative koje si zatakla negdje iza uha, pa ih razmotaš.
Pa plačeš.
Pa se smiješ.
Miješaš osjećaje kao pića, a znaš da to može biti kobno. I da naredne dane dočekaš u krevetu….mamurna.
E to su ti pretjerana razmišljanja. Od njih strada i tijelo i um. Pucaš na svim mjestima ali ostaneš čitav.
I dok sve to radiš ja polako odlazim od tebe. Polako sitnim koracima, da me možeš stići i uhvatiti. Ne daj mi da daleko zamaknem, da odem tamo gdje pogledom ne možeš dosegnuti.
Ja sam tvoj. I kakav god da sam, moraš me čuvati, jer boljeg nemaš.
Došao sam lično da te opomenem. Neću da ti šaljem nevolje i bolesti pa da vidiš šta si imala, šta imaš I šta ćeš izgubiti.
Ja sam samo jedan. Proživi me dostojno, iskoristi maksimalno. Sa osmijehom I sjajem u očima u nekoj haljini. Jer, već sutra me možda neće biti. Dobiću premještaj i otići negdje drugo.
Treći šamar. Najveći do sada.
Dovoljan da skočim iz blata, otrijeznim ludu glavu. Počnem se radovati. Nazdravim životu.

Konobar!
Živote, šta ćeš popiti?

Marijana Paravac