Jako je teško istome rodu stalno pričati istu zgodu…

»Bila je kasna jesen.

»Ježiću«, prekine ga Srna Dora, »znam tu priču napamet. Svi je dobro znamo jer svi smo u njoj.«

»Ma znam to i ja«, pokunji se Jež Kruška, »ali kad je toliko volim pričati. A već dugo nisam sreo nikog novoga kome bih je ispričao, pa onda pokušavam s vama.«

Srna, poznata po svojoj dobrohotnosti, nikad nije povrijedila drugu životinju, barem ne namjerno. Htjela je uveseliti ježa, ali joj se ista priča jednostavno nije slušala još jednom.

»A ptičice? One su nove, možda bi je mogao njima ispričati.«

»Pokušao sam«, uzvrati jež, »ali mi Elvis kaže da su još premale. Ionako im on stalno priča o svojoj frizuri i kako je najbolje namjestiti, a ptičice ga zbunjeno gledaju. Po tome je zaključio da su premale za slušanje priča makar ja mislim da bi im godila neka drugačija priča.«

Srna se složi kimanjem glave:

»Nikad nisi premalen za slušanje priča. Ali ti bi možda mogao pričati neku drugu priču, onu o tome kako si dobio ime svi znamo napamet. Ma koliko nam se sviđala.«

»Ja ne znam nijednu drugu priču«, razočara se ježić.

»Ali sova zna. Sova Sofija zna pregršt lijepih priča, ako je lijepo zamoliš sigurno će ti ispričati neku.«

»Tako je! Sofija će mi ispričati neku od svojih priča koju ću ja poslije moći prepričavati drugima! Sjajna ideja, hvala ti Doro!«

Srna Dora je osjetila olakšanje jer je uspjela pomoći prijatelju dobrim savjetom, kad već ne može opet slušati njegovu poznatu priču. A i žurilo joj se kod dabra koji ju je očekivao na svojoj brani, uvjeren da će je konačno naučiti plivati.

»Nećeš se ljutiti ako prekinemo šetnju i pođem do Sofije?« upita jež.

»Naravno da neću.«

»A i ptičice su na susjednom drvetu, možda mi Elvis sada dopusti da im ispričam svoju priču«.

Ježić Kruška se opravdavao što želi završiti sa šetnjom i poći do hrasta u čijoj krošnji je spavala Sofija, a kraj kojega je raslo omanje stablo kruške zaslužno za njegovo ime i prijatelje koje je stekao. To doista nije bilo potrebno, pa mu srna umirujuće kaže:

»Samo ti pođi, ja ću produžiti do rijeke gdje me čeka Dabar Hrabar.«

»I dalje te želi naučiti plivati?«

»I dalje.«

»On doista ne odustaje.«

»Uporan je«, uzvrati srna, pozdravi se sa ježem te svaki krene svojim putem.

 Nestrpljivi Jež Kruška je pohitao ka sovi najbrže što je mogao, pa je svojim sitnim nožicama hitro tapkao praveći bezbrojne korake. Srna Dora nastavi hodati elegantno kao i inače naglašavajući svoju prirođenu gracioznost. I takva je bila brža od ježa jer, razumije se, mnogo je veća od njega, ali nipošto nije žurila. Dabar Hrabar je već godinama želi naučiti plivati, iako to nju uopće ne zanima niti joj smeta što je jedina srna neplivačica u šumi. No dabar se silno trudio prikazati kao dobar učitelj plivanja, pa ga srna, kao i nikoga drugoga, nije željela razočarati. Zapravo je glavni razlog za takvu dabrovu upornost bilo njegovo oduševljenje i radost koju je doživio svaki put kad bi se sreo sa Dorom, pa mu je učenje plivanja poslužilo kao dobar izgovor kako bi je mogao vidjeti.

Sven Hrastnik