Zašto su bezbrižnu mladost zaposjeli tuga i žalost…

Iz rupe u drvetu se čulo pijukanje.

            »I onda pronađete staro drvo javora ili breze, primite se za deblo, nježno zagrebete koru dok ne poteče sok i prođete pandžama kroz njega«, kaže djetlić.

            Četiri ptića su i dalje pijukala.

            »Tako namazanim pandžama prođete kroz krijestu začešljavajući je unatrag.«

            To im je i pokazao.

            »Višak soka slobodno poližete, posebno je fin javorov sirup. Ali ne previše jer se od toga lako udeblja pa nećete moći letjeti.«

            I dalje pijuk.

            »Zapravo, najbolje je za namještanje frizure koristiti smolu od bora ili nekog drugog drveća s iglicama, ali u našoj šumi toga nema. Smola najbolje drži.«

            Pijukanje je postalo sve glasnije jer su mladunci bili sve gladniji, a Cecilije, koja im je odletjela po hranu, još nije bilo na vidiku.

            »Iz takve igličaste šume je došao Ris Boris, da mi je barem donio malo smole.«

            U tom trenutku dotrči sav zajapuren Jež Kruška.

            »Elvise… Elvise…«, teško je disao jedva hvatajući zrak, »da li je… Sofija… budna?«

            »Nemam pojma«, hladno odgovori Elvis.

            Djetliću nije bilo za zamjeriti pomanjkanje srdačnosti, jer je bio prilično neraspoložen: ptići su bili gladni i od njihovog stalnog cvrkutanja nije mogao pjevati, a uopće nisu slušali ni njegovu lekciju o važnosti dobro namještene frizure. Zato je često bio neraspoložen, katkad i ljut, no smirio se prije nego je ježić došao do daha.

            »Ako i nije budna, uskoro će se probuditi. Noć samo što nije pala, strpi se još malo.«

            »Ok«, reče jež.

            Tada doleti Zlatna Vuga Cecilija noseći dugačkog crva u kljunu, a pijukanje iz duplje se pojača. Hitro uleti unutra spretno skupivši krila baš u trenu dok je ulazila u kuću (inače bi zapela za deblo), i sleti tik do svoje djece. Nedugo zatim cvrkut prestane.

            Kada su se ptići konačno najeli i umirili barem na neko vrijeme, prvi prozbori djetlić:

            »Možda da im sada ispričam o frizuri, sada bi me mogli slušati.«

            »Nipošto!« vikne Cecilija. »Prestani ih gnjaviti sa time i uživaj u malo mira i tišine.«

            »A da im zapjevam?«

            »Neee!!!« dreknu vuga i sova uglas. »Samo to ne.«

            I tako se sova probudila. Nije joj smetao ni pijuk ptića, ni razgovor ježa i djetlića, ali već na prvi nagovještaj Elvisovog „pjeva“ širom je otvorila oči. Promolila je glavu kroz guste hrastove grane i uspravila uši, a čupavo perje joj je stršalo na sve strane. Čim ju je jež spazio, brže-bolje upita:

            »Sofija, možeš li mi ispričati priču? Molim te. Jedinu priču koju ja znam znaju i svi ostali, pa mi treba neka druga koju mogu pričati.«

            Zapravo su gotovo svi ostali znali tu priču, odnosno svi osim mladih ptića. Ali Jež Kruška se nije usudio predložiti Elvisu da im ispriča svoju priču, ne nakon što mu Cecilija nije dopustila da im priča o frizuri. Možda kasnije.

            »Samo da se razbudim«, odgovori mu sova i pospano zijevne.

            Gore, na susjednom stablu kruške, mladunci su opet počeli pijukati. Nije bilo moguće da su gladni jer su netom jeli, a nije zvučalo ni kao da cvrkuću od sreće. Ne, mladunci su nesretno pijukali jer im se u mlada srca uvukla tuga – tuga zbog razočaranja što ne pjevaju poput pjevica; tuga zbog kratkih kljunova kojima ne mogu dubiti rupe; tuga zbog neskladnih tijela koja ne mogu ponijeti majušna krila. Najviše im je smetalo baš to potonje, jer su već odavno trebali napustiti gnijezdo i vinuti se u zrak, a letenje im nikako nije išlo.

            Noćno se nebo nadvilo nad šumom i spusti se mrak. Nije bilo toliko mračno da se jedva moglo vidjeti, no to ionako ne vrijedi za sovu. Sofija je savršeno dobro vidjela u duplju susjednoga stabla i savršeno dobro je odmah sve shvatila. Elvis je nemoćno sjedio pognute glave dok ga je Cecilija suosjećajno obgrlila krilom, tik uz nemirne mladunce kojima je prijala njihova blizina, ali nije bila dovoljna. Sofija uzleti sa svog drveta i sjedne pravo na kruškinu granu najbližu ptičjemu domu.

            »Znam koju ću vam ispričati priču.«

            »Super!« uzvikne jež i sav se pretvori u uho.

            »Biti će to priča vama za laku noć, a meni za dobro jutro. Tako je to kod nas noćnih ptica, neke su stvari jednostavno naopačke.«

            Staložen Sofijin glas sasvim umiri zlatne djetliće i oni prestanu pijukati netremice gledajući u nju, osjetivši da je priča upravo za njih.

            »Priča se zove Lijena pčela.«

Sven Hrastnik