Približavam se izlazu iz vlaka, tamo stoji žena sa malom curicom od nekih 5,6 godina. Dolazi kontrolor, traži nas karte. Žena sa curicom nema. “Pa kako nemate, kako se mislite voziti bez karte” – oštro će kontrolor.
Žena sva jadna, uplašena objašnjava da jednostavno nema, kako je morala sa djetetom u bolnicu, i ono što je imala potrošila je maloj za hranu. Ovaj je i dalje neumoljiv – “Morate van, ne možete se tako dalje besplatno voziti”. Žena se stisla, curica je čvršće primila za ruku. Ma užas. Nisam više mogla izdržati i kažem kontroloru nek mi naplati njihove karte. Kaže on da to tako ne može. “E pa može”, ja već ljuta ko ris, “itekako može, i to ove sekunde.”
Vadi on ipak blok i naplaćuje im karte. 47 kuna. Dajem mu novce. Gledam u ženu. Ona gleda u pod. Ne kaže mi Hvala. Ne kaže mi ništa. I mislim si, pa bar reci Hvala. I u tom trenu ženi kliznu suze niz lice. Jedna za drugom, i ne prestaju. Naravno da mi nije mogla reći Hvala. Od srama, od srama što se našla u takvoj situaciji, da nepoznata osoba njoj i djetetu plaća kartu. Curica je i dalje čvrsto drži za ruku, gleda me tim velikim plavim tužnim okama.
Vadim 50 kn, više nisam imala, i dajem ih ženi.Ona ne želi. Odmahuje glavom. Novce gurnem curici u džepić i kažem da će joj to biti za sladoled, znajući da će to prije biti potrošeno za kruh ili mlijeko. Curica samo svojom malom rukicom stisne moju, podragam je. Krenu mi suze, i stegne me u prsima. Vrata se otvaraju, izlazim van. I briznem u plač, u tom trenu sam se raspala. K vragu i sve, pa zar to zaista tako mora biti?
Vlasta Janton
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
