Kad si prestao da se zabavljaš, Marko?

Na fudbalskom terenu nije bilo mnogo mesta za retrospekcije i introspekcije.  Šutneš loptu i pratiš njen tok kroz igru. Za Marka, igra je uvek bila ono što je važno. Možda i jedino važno. Dok je bio mlađi, posebno su ga cenili u sportskim krugovima. On je bio „onaj mali što će daleko dogurati“ i „ovaj što će se proslaviti“.

Donekle, bili su u pravu. Krenuo je tom uzlaznom lestvicom da se penje, postiže golove i bude među prvima. Želeo je postati pravi igrač. To bi trebalo da bude život, zar ne? Igra i priznanje?

Godine između

Ćale mu je govorio da se još niko ‘leba nije najeo od trčanja na travi i da završi tu geografiju što je započeo. Pa je tako, rastrzan između želje da bude što jeste i onoga što „treba“ i „mora“, godinama ipak išao na treninge na drugom kraju grada i učio za ispit po tramvajima.

Nigde nije bio posvećen skroz. Kad bi igrao, mislio je na nenaučeno ispitno pitanje iz hidrografije. Kad bi učio i išao na predavanja, u glavi mu je bila lopta. Maštao je o tome da se zaposli, da može kupiti kvalitetnu sportsku opremu i biti ono što zaslužuje – najbolji. Danima bi razgledao kopačke, lopte, dresove, patike i zamišljao blistavu budućnost.

Dok je diplomirao, za sportsku karijeru, onu pravu, već je bilo kasno. Godinama je čekao s diplomom na zaposlenje i trenirao klince u kraju, kad je predsednik kluba predložio da to bude za pravu platu, ne samo honorar. I tako, negde na rubu dvadesetih, postao je diplomirani profesor geografije – trener fudbalskog tima.

– Dobro, to ti je dok ne ispadne nešto u školi, neki pravi posao. – rekao je otac.

Godine tridesete…

Marko nije razumeo zbog čega se toliko priča o tridesetim godinama kao o godinama pritiska. Ćale je neprestano išao po kući i govorio: ja sam u tvojim godinama… pa lista nestvarnih postignuća. Od podizanja troje dece, preko snalaženja, do držanja sveta na plećima. Dete bi neko pomislio da se pravo iz grčke mitologije preselio u njihov mali stan koji je on „s mukom al’ s puno elana stekao“. Majka bi se ubacivala sa željama da „ljulja unuke“. Marka se ništa to nije ticalo.

Fudbal odavno nije igrao. Samo je gledao kako smotani dečaci sa dve leve noge ispunjavaju želje svojih roditelja „da treniraju nešto“. Iako nije prestao da izlazi, ni da se viđa s društvom i devojkama, negde duboko u sebi je znao da je digao ruke od izlazaka, od ljudi. A ponajviše od svojih snova.

Kad se predsednik kluba jednog popodneva doveo Anju, klinku od nepunih 20 da trenira devojčice od 10 godina, shvatio je da mu je život stvarno postao tragikomična predstava.

Ja sam Anja i igram se…

Marko nije hteo, ali je morao da deli termine za treninge sa „pilećim timom“. Čuo je da njegovi dečaci tako zovu Anjinu grupu devojčica koje sa puno entuzijazma šutiraju loptu.

– Dobro je, dečaci, jedno je šutiranje lopte, a drugo fudbal. Nije lepo da ih zadirkujete. – to je govorio naglas, a u sebi je malo i sam likovao što čak i deca vide da je smešno to što Anja radi. Ipak, to mu je na kraju dana bila slaba uteha, jer je shvatio – i on radi jednako smešan i uzaludan posao.

S Anjom, s druge strane, teško je bilo biti „na ratnoj nozi“. Poletna, uvek vesela, nosila je neku neizmernu radost u sebi. Delovala mu je probuđeno. Ni sam ne zna zbog čega je jednog popodneva, usred nekog njenog brzog i nerazmljivog čavrljanja (uvek je govorila kao da s nekim čavrlja, čak i kad je samo ona govorila) pitao iznenada:

–A je li Anja, zašto ti ovo radiš? Je l’ te plaćaju što god?

– Ma ne! Kakvo plaćanje! Čika Toma me je pozvao da pomognem ovim devojčicama. Ja se spremam za faks, pa mi ovo dođe kao neka praksa. U stvari, ja se sve vreme igram.

Marka je ovo zalepilo za klupu i zavezalo mu jezik.

Neki strašan osećaj da je nešto važno propustio preplavio mu je telo. Anja je i dalje govorila, ali on nije čuo ni reči. U ušima mu je bubnjalo „ja se sve vreme igram“.

Kad si prestao da se zabavljaš, Marko?

Koliko god hteo da je izbegava, Anju nije mogao zaobići. Njena energija ga je privlačila, jer ga je podsećala na ono što je on nekad bio. Ponekad bi pomislio da joj kaže: život nije baš toliko radostan i lep kao što ti zamišljaš, ali se uzdržao. Što da joj kvari. Uostalom, šta možeš da uradiš za drugog kad već ne možeš za sebe? Da ćutiš o razočaranosti, bar. Nek otkrije sama.

Prošla su neka dva tri meseca njihovog druženja na terenu kad ga je pitala da igra u turniru koji organizuje njena „ekipa iz kraja“.

– Ma gde ću ja s vama klincima, si blesava?!

– Gle, znam da nećeš jer nije plaćeno, ali ni meni nije plaćeno, a malo ćemo eto da se zezamo. Obećali su nam posle neku klopu i tako, možemo da se podružimo.

– Ako, samo se družite.

– E sad, ako se ti pojaviš i zaigraš, znaš šta će to biti?! Svi znaju ko je Marko.

– Ne mogu stvarno, na šta će to da liči?

– Kaži mi, kad si tačno odlučio da prestaneš da se zabavljaš, ha?

Anjin ton je bio šaljiv, lice joj se iskrivilo u jedan od onih njenih dražesno dečjih, nesigurnih osmeha, ali joj je pogled bio pravi, odrastao. Gledala ga je u oči i on je znao – to je to – klinka od 20 godina ga je izdriblala i bez lopte. Kako je njoj tako mladoj bilo jasno ono što on godinama nije video?

Bio je starac. U 34. godini, zdrav i prav, imao je dušu nekog dede što ne može potrčati za loptom.

Voleo je kad bi mogao da kaže da ga je Anjin pogled protresao. Da će mu njeno pitanje preokrenuti život. Voleo bi. Ali znao je: odigraće utakmicu virtuozno – samo da se oprosti.

Prestao je da se igra.

Zaboravio je kako.