Kraj srednje škole…

Zar je već kraj?

Zar smo tako brzo porasli?

Fakultet, posao, porodica… sve nas to sada čeka.

 Priznajem da nisam neki učenik, tačnije nisam od onih učenika koji imaju sve petice i koji stalno uče, pa nisam neki tip štrebera, možemo tako reći. Ali da se razumemo nemam ništa protiv štrebera, čak im nekad i zavidim.

No, da se vratim na početak, kraj srednje škole?! Nema više bežanja, nema više pravljenja gluposti, nema više tog svakodnevnog smejanja do zacenjenosti?

Ove četiri godine su proletele.

 U srednjoj školi, mi smo sazreli, postali ljudi. Vreme neprestano, ponekad i prebrzo teče. Matura, prijemni, haljina, diploma… sve će se to desiti za samo nekoliko meseci?

Iskreno, i dalje nisam svesna da je svemu ovome kraj.

Naši školski dani, ustajanje, potom geganje do škole sa slušalicama u ušima (čisto da ne bi zaspali u hodu), prvi čas prespavamo, drugi se rasanjujemo, posle drugog sledi odlazak na doručak, a posle doručka sledi kafenisanje. Nekada se vratimo na časove, a nekad ostanemo do kraja smene, zavisi od predmeta i profesora. Da, upravo ovako izgleda naša maturantska godina.

Niko tu nije loš đak, svi su solidni, što je po meni skroz okej. Svi se mi na neki način trudimo, počelo je spremanje prijemnog ispita za fakultet. Svi se raspitujemo, razmenjujemo mišljenja, delimo informacije međusobno, dakle ne kafenišemo mi za džabe. (Sad sam se fino izvukla)

 Sve ovo ima prednosti, kao i mana. Svesna sam ja da ćemo ostati u kontaktu samo sa određenim osobama. Svako će krenuti svojim putem kako ih vodi život. Dakle mana je što više neće biti tog druženja, koliko god se mi trudili da to opstane, jednostavno tako je.

Sada koračamo u neku nepoznatu budućnost. Ne znamo gde će nas ona odvesti i dokle ćemo stići. Nadamo se da ćemo u njoj proživeti podjednako, može i više, lepih trenutaka kao i u ovom školovanju.

 Dakle, sad zvanično počinjem da budem odrasla osoba, koja mora da razmišlja i da se podjednako bori, za uspešnu budućnost.

Isi