Mozak: “Prestani mi to raditi, ne funkcioniram kako treba!”
Srce: “Što radim?”
Mozak: “Osjećaš bol, smeta mi to, jako!”
Srce: “Pa što ću?! Ne mogu protiv sebe. Nisam ja izabrao da tako živim!”
Mozak: “Pa prestani, bori se!”
Srce: “Pa borim!”
Mozak: “Zašto te uopće boli?”
Srce: “Znaš ti dobro zašto! Prekini ignorirati sve što ti pričam!”
Mozak: “Ne ignoriram…”
Srce: “Ignoriraš, ne slušaš me kad ti pričam.”
Mozak: “Slušam ali ćutim…”
Srce: ” …i radiš sve po svom, znam. Ali nemoj molim te!”
Mozak: “Pa što hoćeš od mene?!”
Srce: “Pozabavi se malo sa mnom, molim te, nedostaju mi naši razgovori… Znaš da ja ne volim ni s kim razgovarati osim s tobom.”
Mozak: “Pa pričamo svaki dan.”
Srce: “Pričamo, ali o nebitnim stvarima”
Mozak: “Ne, mi pričamo o bitnim stvarima. Te koje tebe bole su nebitne. I ne utječu ni na što osim na tebe. I samo bezveze koče moje svakodnevne funkcije.”
Srce: “Kako su nebitne kad me bole?”
Mozak: “Premekano si i preosjećajano. Ajde dozovi se, molim te. Za dobro svih nas!!”
Srce: “Ne mogu, kad nitko ne želi da priča sa mnom!”
Mozak: “Ma daaa… Jadan ti! Pričaj, slušam te. I požuri jer želim da spavam, kasno je.”
Srce: “Boli jer sam postao usamljeno srce. Fali mi da volim. I koga god pokušam voljeti, ode.”
Mozak: “Kako ne voliš?! Voliš porodicu, voliš prijatelje. Stalno nam u život dolaze neki divni ljudi koji čine da se nasmijemo, zabavimo.”
Srce: “Da, ali ne volim ih. Ne onom ljubavlju koja mi je potrebna.”
Mozak: “Ljubav je ljubav. Uostalom, nije istina da ne voliš nikoga TOM vrstom ljubavi. Ima jedno srce koje je uvijek tu i kojeg voliš…”
Srce: “Da, ali nije to više to. Nije to više ta ljubav. Tu je, vraćam mu se kad mi je potrebna nježnost. Čak mu ne moram reći ni što mi je, ono je tu. Uvijek me zagrli kad mi je to potrebno, daje što god samo da mi bude bolje. Ali nije dovoljno. Ne želim mu se vraćati više. I još ga iskorištavam. To nije OK. Ja želim jedno srce koje ću voljeti zauvijek.”
Mozak: “Dobro, a što je s onim drugim srcem?”
Srce: “Ono je otišlo i našlo svoju sreću. Ne patim za njim, ali mi fali ono što smo mogli imati skupa. Često se zapitam čija je to greška bila…”
Mozak: “Ma OK, tu ste oboje pogriješili. Da ste se stvarno uklopili i napravili onaj savršeni oblik koji svi crtaju kada pomisle na tebe, ostali biste skupa. Ali uvijek vam je falio bar jedan djelić i slika se raspala.”
Srce: “Znam. Ali nije se slika sama rastavila. Ja sam krivac jer je rascijepana. I sada se pitam da li ju je bilo bolje nastaviti na pola ili uništiti to sve.?”
Mozak: “Ne budali, molim te. Vi niste bili stvoreni jedno za drugo. Uništavali ste sve nas skupa. Ovako smo svi mirniji.”
Srce: “Da, ali mene boli samoća!!! Tebi nije stalo, ti se družiš, izlaziš, putuješ. Samo gledaš kuda pobjeći jer među svim ovim ljudima oko nas koji nas vole i koje mi volimo smo zapravo usamljeni! Ti ne želiš to priznati i bježiš. Ja ne mogu pobjeći. Koliko god me ti zanemario, ja ne mogu nestati. Mogu ti biti nebitno, možeš me ignorirati, okretati glavu od mene, možeš se praviti i da ne postojim jer svakako sve glavne odluke nikad nisi prepustio meni. Ali ne mogu nestati. Kad nestane mene, nestat će i tebe.”
Mozak: “Ja i ne želim da ti nestaneš. Ja samo želim da se smiriš. Već dugo me bocka to tvoje stanje.”
Srce: “Zato što me sve više boli…”
Mozak: “Halo!! Ne patiš ni za kim, nitko te nije slomio. Zdravo si! Što želiš više??!!
Srce: “Želim ljubav. Ne želim biti samo srce. Želim jedno veliko srce koje ću voljeti i jedno malo. Želim da i oni mene vole do kraja našeg života. Želim biti maženo i paženo. I želim da sva srca koja nam dolaze u život prestanu bježati od mene. Dok si ti glavni, oni su tu. Kada se ja pokažem, pa bar malo, oni svi nestanu. Svako to srce nam je ostavilo oboma ožiljak. I ljute me. Neću ja nikoga od njih prisiliti da me voli. Ali mogu biti bar dovoljno dobri da me ne povređuju nego da imaju hrabrosti reći što misle i žele. Ružno je kad se pravi glupi.”
Mozak: “Imamo sve drugo osim te ljubavi koju ti želiš. Budi zadovoljan, bar za sad. Skoncentrirat ćemo se skupa na neke druge stvari i biće ti bolje. Uostalom, idući put kad nekoga upoznamo, ne pojavljuj se dok ti ne kažem. Čak i kada spavamo s njim, ćuti. Pravi se da je to samo moja odluka. Možda ostanu duže idući put.”
Srce: “Ne želim se skrivati. Reci mi iskreno, jesam li ja toliko loše srce da me nitko ne želi voljeti?
Mozak: “Ne znam… Ja mislim da nisi, ali ne znam… Ali znam da se život mora živjeti i ljubav nije najbitnija stvar.
Mozak: “Sreća je u mnogim stvarima oko nas.”
Srce: “Znam. Naučio si me to davno. Ali ja idalje želim ono sve… I ne razumijem zašto me nitko ne želi.”
Mozak: “Svako srce želi biti voljeno. To je bit tvog postojanja. Prestani misliti ružno o sebi. To odmah baca sjenu i na mene. Ne dozvoljavam ti da me nadvladaš. Ti si prepatetično stvorenje.”
Srce: “Neću, ne brini… Ali novo srce i ljubav bi nas oboje upotpunili, vidio bi… I nisam patetičan, samo sam usamljen i ta usamljenost me boli…”
Ona: “PREKINITE OBOJE! Želim spavati!”
Mozak: “Ćuti sad. Ljuta je na nas. Idemo spavati, pričat ćemo drugi put.”
Srce: “Ma da, ućutkaj me opet, molim te. Nisi odavno. Našao si razlog da pobjegneš. I dozvolit ćeš mi opet za nekih pola godine da progovorim, je l ‘ tako?!
Mozak: “Pssst… Laku noć sad. Budi dobar i smiri se. Sve će se srediti… Izvući ću nas ja, ja volim funkcionirati sam, meni ne treba nitko.”
Amazonka
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
