Ne zaboravi, pod drvetom stare sove jež će predstaviti prijatelje nove…

Sunce je brzo zašlo za visoku planinu, a u šumu se tiho uvukla večer. Na stablo hrasta se naslonio Medvjed Mrki i pričao jedan od svojih viceva prelijepoj Srni Dori. Iznad njih je dremuckala Sova Sofija, a sa susjedne voćke je odjekivalo brzo kljucanje Djetlića Elvisa koji je uporno pokušavao probiti deblo. Sa strane su posjedali svi školarci i pokušavali shvatiti medin vic.

»…i kaže zec lavu: nije mi to rep, to su mi uši! Ha, ha, ha…«

Srna Dora se pristojno nasmije iako joj vic nije bio smiješan, a Elvis prestane kuckati o drvo i zakoluta očima. Potom se okrene, namjesti frizuru i kaže:

»Tko zna gdje li je onaj zec? Nisam ga vidio cijeli dan! Nije da mi nedostaje, ali uvijek se vrzma tu negdje.«

»Bez brige«, reče Dora, »sigurno obilazi šumu i brani nas od risova i lavova.«

»Da«, ubaci se Mrki. »Svako malo ga čujem kako viče risovi i lavovi! Uvijek dotrčim do njega misleći da mu treba pomoć! E, pa danas me posljednji put nasamario.«

»Mrki, ti si naivan!« kaže mu Elvis. »Što bi ris ili lav radili u našoj šumi? Osim ako kojim slučajem do njih nije došao glas o mojim fantastičnim vokalnim izvedbama! Zapravo, čudim se što već mnoge životinje nisu nahrupile u našu šumu kako bi uživale u mom zamamnom pjevu! Doista sam pravi virtuoz.«

Nitko nije rekao ništa da se simpatični djetlić ne uvrijedi, ali su svi dobro znali da nema nimalo sluha – ta nisu ga jedanput čuli kako “pjeva”! Samo se Tvor Pepi glasno nasmijao jer mu je Rakun Rambo, koji je slovio kao razredni šaljivac, došapnuo nešto u uho.

»A ne znam ni gdje nam je slavljenik«, ubaci se Sova Sofija. »Taj mladac stalno upada u nevolje, nije mu se valjda nešto dogodilo.«

»Nije! Ovdje sam!«

Iza grma borovnice proviri Jež Kruška.

»Sretan rođendan!« uzviknu svi uglas.

»Hvala, hvala«, obraduje se ježić. »Mislio sam da ćete se sakriti i viknuti iznenađenje, ali i ovako je dobro. Baš ste me iznenadili! I ja imam jedno iznenađenje za vas! Zapravo, dva! Molim vas, upoznajte moje najnovije prijatelje: Leon i Boris!«

Iza njega se pojave lav i ris.

»Kruška, pazi!!!« vikne Mrki i krene prema ježu kako bi ga zaštitio.

»Mrki, neee!« zaustavi ga jež. »Oni su moji prijatelji: Lav Leon i Ris Boris.«

Medvjed stane tako naglo da se za njim podigao veliki oblak prašine! Ništa mu nije bilo jasno.

»Ne razumijem«, nastavi, »pa to su divlje mačke!«

»Šumske mačke«, ispravi ga jež. »Molim vas, dopustite im da žive u šumi sa nama.«

Životinje, koje su munjevito šmugnule u raznorazna skrovišta čim su spazile risa i lava, sada oprezno i polako počnu izlaziti iz njih. Jedino je Rakun Rambo neobjašnjivo brzo izjurio na čistinu.

»Fuuuj! Baš sam se morao uvući u rupu sa Pepijem! Odvratno!«

»Pardonček«, ispriča se tvorić. »Bilo me strah, nisam se mogao kontrolirati.«

Sova Sofija uzleti sa grane iz hrastove krošnje i spusti se točno ispred dviju mačaka kako bi ih bolje promotrila. Neobično debeli lav bio je dotjeran i uredno počešljan, dok je neobično mršavi ris bio zapušten i sav raščupan. No, obojica su bila puna rana i ožiljaka koje su zaradili, svaki na svom, trnovitom putu.

Prvo je Ris Boris ispričao svoju priču, a ostali su slušali. Ne zna se što je bilo impresivnije: njegov izniman način života, strahovit put koji je prevalio, ili nevjerojatna milost koju je pokazao prema čovjeku odgovornom za sve što mu se u životu dogodilo.

Leonova priča nije bila ništa manje dojmljiva: od dana kada su ga sa braćom odvojili od brižne majke lavice i poslali ih u cirkuse i zoološke vrtove diljem svijeta, do sretnog bijega iz cirkusa u kojem je morao skakati kroz vatreni obruč. Čak mu se jednom zapalila griva – jedva je živu glavu izvukao! Zato su ga ljudi i ošišali sasvim na kratko, što mu se nikako nije sviđalo. Ali u usporedbi sa onim što mu je krotitelj radio, to je bilo zanemarivo.

Nakon što su i ris i lav završili svoje priče, nijedna od okupljenih šumskih životinja nije mogla prozboriti niti riječ. Doista, dvije su mačke imale mnogo toga zajedničkog i sigurno su dovoljno propatile. No, najvažnija stvar koju su dijelile mogla se iščitati iz njihovih sjajnih mačjih očiju – dobrota i iskrenost bez trunčice sumnje. To su svi dobro vidjeli.

»Naravno da ćemo vam pomoći«, prekine Sova Sofija muk. »Kao vegetarijanci, možete ostati u šumi koliko god želite, a mi ćemo vam zauvijek ostati prijatelji.«

Šumom se pronio uzdah olakšanja, a oduševljene mačke su počele upoznavati ostale životinje iz društva.

»Hvala vam, hvala na svemu!« govorile su potpuno zaboravivši da plemenitost i dobrota i dalje postoje, jer nisu baš često nailazili na njih.

»Sada napokon može započeti moja proslava!« vikao je Jež Kruška. »Jupiii!!!«

Sova Sofija se zadovoljna vratila na granu, no jedna misao joj nikako nije dala mira. I dok će se Ris Boris nekako uklopiti u šumu i njihove živote, sa Leonom bi moglo biti dosta problema – lav će nesumnjivo izazvati veliko zanimanje. Sofija je dobro znala da je pitanje dana kada će ljudi saznati za njega i pohrliti u šumu sa svojim puškama i klopkama.

Nije znala da je taj dan već došao…

Sven Hrastnik

[email protected]