Spusti je u moje krilo kad ti utrne
i dlan mi pruži kada te zasvrbi.
Moje će bose usne prošetati tvojom venom, kao po vrelom asfaltu i ohladice proključalu krv u njoj.
Samo dođi!
Da mi prisloniš svoju bradu na lice,
da se crvenim i plavim
dok grizem kanap
koji nas je vezao u čvor.
Ne diži zidove između nas!
Ne diži ponos!
Ne diži glas na mene!
Spusti ruku sa naše ljubavi!
Dođi da izmešamo lave i ostavimo suve vulkane iza nas!
Da nam se zvezde sruče u krila,
dok kosmos poskakuje.
Dođi!
Da završimo započeti ples!
Da ti štiklom stanem na ponos,
dok zubima ožiljke kao tetovaže
iza nas ostavljamo!
Ti na mom levom,
ja na tvom desnom ramenu.
Samo dođi….
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
