Pišem ti pismo, sa dve ruke.
Jednom držim srce da ne iskoči,
drugom zenice da ne iscure.
Bela hartija, puna kutija slova, mastilo, duša, sve je tu.
Ne dišem!
Namazala sam oči kremom protiv suza.
Vrištim samo između redova.
Gušim se iza svakog upitnika.
Gde su mi tačke?
I to si pojeo?
A kuvala sam ti najukusnije zareze, sa sosom od tune.
Pišem ti pismo, rađam nove reči, smeštam ih u kolevku satkanu tišinom i uspavljujem, ljuljuškanjem.
Prosula sam iluzije po haljini,
po papiru ću samo grebati istinom.
Porasle su i knedle u grlu.
Koš je sve uži. Obruč steže.
Pobedio si utakmicu sa 30 razlike.
Siromašan aplauz dobio.
Da čekam na još ili da ti spakujem medalju u koverat?
Pišem ti pismo sa dve ruke.
Desnom pišem, levom po opalim suzama, sunđerom tapkam.
Razmazuju se mastilom napisane reči i više ne znam da li plačem ja ili plaču one.
Budim zaspale ožiljke i pitam ih žele li van.
Umem da ih namamim svetlošću,
a onda ih cepam iznova.
Ušivati ih više neću.
Novi nisu skupi.
Na rasprodaji su.
Napisaću par i za posle, da imam, kada mi duša ponovo zaceli.
Pišem ti pismo iz voza, iz zadnjeg vagona, zguljenog rastancima.
Znaš li da miriše na požar?
Neko je ovde goreo.
Pepeo nije poneo.
Crvenim očima ti pišem bela slova.
Iz voza…
Iz budućnosti….
Šaljem ti u prošlost, na tvoju adresu.
Tamo, gde si nekada dušu ispuštao.
Markicu sam poljupcem zalepila.
Neka ti se nađe.
Za kraj.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
