Moja Sofija.
Moja srča ispred bosog stopala.
Trn u oku, dok berem ruže i skupljam zvezde.
Moj zov u rat, ispred koga tenkovi štucaju i pod čijim bratelama se barut sam pali.
Moje uštirkano milje na stolu, heklano iglama sudbine.
Moja Sofija.
Dugme na mom grudnom košu, koje se otvara bez lozinke, samo na njen glas.
Moja stisnuta pesnica u kojoj dremaju umorni ponosi.
Džoker koji menja sve karte, as u svakom rangu, medalja oko vrata kojom je udavila, sve pre nje.
Moj izvor u sred pustinje i ledena čaša u vrelom pesku.
Bila je moja Sofija.
Krošnja u kojoj su se odmarale moje zenice.
Grane na kojoj se ljuljuškaju, obronci moje duše.
Moj trenutak slabosti, u kojem mrvim stene i oblake sitnim na komade.
Moj izlazak u raj, bez povratne karte.
Moje levo krilo i desna ruka.
Moja Sofija.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
