U šumi je glavna fora, predivna srna Dora…

Elegantna i vitka srna uspravno je stajala sa druge strane rijeke i ogromnim, plavim očima gledala točno u dabra. Rijetko kojoj životinji od takvog prizora ne bi zastao dah jer, nije bila tajna, svi su bili pomalo zaljubljeni u nju.

Srna se, na prvi pogled, nije previše razlikovala od ostalih srna nastanjenih u šumi. No svatko tko ju je upoznao mogao se uvjeriti u njenu veliku dobrotu. Nemojte krivo shvatiti – sva su šumska bića, a posebno srne, neiskvarena i dobra. Ali dobroćudnost baš ove srne bila je tolika da su je svi izdvajali i štovali. Dobro se znalo da nije bilo toga što ne bi napravila za prijatelja u nevolji.

I tako je ta lijepa i plaha šumska životinja mirno pila vodu na drugoj obali rijeke, sve dok joj veliki valovi nastali dabrovim lupanjem nisu smočili cijelu njušku.

»Srna Dora…« raznježi se dabar.

»Da, dobri dabriću. Što si se sakrio?« milozvučno reče Dora.

»Ma neee, n-n-nisam se ja sakrio. Spazio sam krasan komad drveta na dnu rijeke kakav mi baš nedostaje da završim branu pa sam zaronio po njega.«

»Aha.«

Srna Dora je znala da komad drveta ne bi potonuo na dno rijeke, već bi plutao prema njezinom ušću. Ma znao je to Dabar Hrabar još i bolje, ali se u Dorinom prisustvu potpuno zbunio.

»Pa gdje ti je onda to drvo?« upita ona.

»Hm…« promumlja dabar smišljajući neki dobar izgovor. »Som ga je uzeo!«

»Što će som sa drvetom?«

»Hm… Ma ne znam, pričao je nešto o repu ali ga ništa nisam shvatio. Znaš kako ti somovi mrmljaju sebi u brk.«

»Dobro, dobro, hrabri moj dabriću. Nego, čemu onolika frka?«

»Frka je Doro, velika frka!«

I Dabar Hrabar brzo otpliva do srne, te joj ispriča sve što se dogodilo.

Priča nije kratko trajala: Dora je djelovala na dabra tako da je ovaj zamuckivao češće nego obično. Kad je konačno sve ispričao, Dabar Hrabar upita Srnu Doru:

»Možeš li pomoći?«

»Da bar«, uzdahne ona.

»M-m-molim?«

»Ma ne, dobrice moja. Kažem da-bar, a ne dabar. Razumiješ?«

»Oprosti«, posrami se dabar, a srna nastavi:

»Krušku bih lako pojela. Problem je kako ću doći do nje kad ne znam plivati.«

»Ali Doro, puno puta sam viđao druge srne kako se kupaju u rijeci!«

»Pa znaš da sam ja posebna«, odgovori vjerojatno jedina srna neplivačica u šumi.

»Znam što ćemo napraviti!« sjeti se Hrabar. »Skoči mi na leđa i prenijeti ću te na drugu stranu! A nakon što pomogneš ježiću i pojedeš krušku, naučit’ ću te plivati.«

»I kažu da ti nisi hrabar! Ma ti si moj pravi Dabar Hrabar. Nažalost, bojim se da bismo oboje završili na dnu rijeke – preteška sam za tebe. Ne bi nas spasio niti som sa drvenim repom!«

Dabar pokuša shvatiti srninu šalu o somu, ali nije imao vremena. Naime, Dora se iznenada sagnula prema njemu i nježno mu poljubila nosić. Hrabrom dabru se činilo da je vrijeme stalo.

»Slušaj me, dabriću, neće mali jež dočekati noć sa kruškom na leđima! Poći ću u planinu iznad šume gdje rijeka izvire i voda je plitka. Juriti ću najbrže što mogu i tamo prijeći rijeku. A ti budi uz svoju branu i čekaj me kako bi me odveo do ježa.«

Srna Dora hitro nestane vješto poskakujući i trčeći uz rijeku prema planini. Dabar Hrabar nije rekao ni riječ – ukipljeno je stajao na obali rijeke i praznim pogledom buljio u šumu, mislima negdje vrlo, vrlo daleko.

 

Sven Hrasnik

[email protected]