ICON_PLACEHOLDERProcijenjeno vrijeme čitanja: 1 minute
Večeras nam usne plešu,
na podijumu u zrelom vinogradu
i pod zrelom zvezdom.
Mame i ostale da isparaju nebo.
Pijemo jedno drugom oči,
pretačemo iz jedne u drugu čašu.
Njišemo se u kolevci od vinove loze,
dok nam se grozdovi niz kičmu spuštaju.
Mesec nam namiguje,
dok nebom igra tango,
a zvezde mu iz rukava ispadaju.
Skupili smo sve zrele plodove.
Ljube nam se stopala u voću.
Ovo ce vino biti crvenije.
Neka se zove amour!
I neka dok ga piju, piju ljubav!
Nek se vole!
Biće bolji od Bordeaux.
Francuzi znaju.
Smenjuju se sreda i četvrtak.
Vrši se popis. Flaše pune.
Niko nije pio, svi pijani.
Od ljubavi.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.