U meni spava ceo milion neispričanih priča za tebe. Imam onu o čoveku što je proveo pet godina u zatvorskoj samici, sećaš se? Pa onu o dve medicinske sestre. Pa onu o studentima bez para, pa onu u kojoj se šetaju Momo Kapor i Isidora Sekulić Kalemegdanom (ne u isto vreme, naravno, i ne ruku pod ruku, sigurno).
Imam priču o Narodnom pozorištu, o kartama, o JDP-u, o amaterima, o profesionalcima od kojih me je sramota, o namrštenim kasirkama od kojih zazirem, o uvek nasmejanim prodavcima na pijaci, o pijacama koje ne volim, o pomfritu i napuštenim stanovima. O kašicama za bebe, o ocenama u indeksu, o nošama i nokširima, o nekim davnim vremenima koja su nekako uvek veća i značajnija od ovog našeg sada.
Umesto toga, ja ti kažem:
– Znaš, Žmu, nekad je čovek mogao da izmisli nešto i da to stvarno bude NEŠTO. Na primer, sijalicu! Ili da uvede telefon ili struju u kuću.
– Ljudi i danas izmišljaju novotarije, i to su, veruj mi, mnogo veći izumi.
– Najveći izum današnjice je taj što sve što imamo mi smanjujemo. Evo, pogledaj samo koliki je bio kompjuter ili neki, bilo koji memorijski disk pre 40 godina, a koliki je sad!
– Ako ćemo tako onda mi kaži koliko memorije je imao jedan flopi disk, a koliko stane na jedan fleš ili mikro SD karticu, a?
– Pa o tome ti pričam! Previše je svega na malenom mestu! Nema širine, nema komocije, samo se smanjujemo i zatrpavamo: informacijama, obavezama, osećanjima. A nemamo mesta za vreme, za disanje, za život.
– Ti si najveća memorijska ploča koju ja poznajem! Kod tebe uvek imam mesta za ljubav, za nežnost, za život.
– Žmu! Je l’ ti to pokušavaš da razvodniš ovaj ozbiljan razgovor mlakim Cezarovim mislima?
– Koju hoćeš? Est belum belis belare puelis?
– Ne! Hoću onu: Veni, vidi…
– Dozvoli, poljubih! Zapamti ovaj poljubac!
– Zapisaću ga.
Izvor: Crna Ovca
Aska – crna ovca i pisac. Kalinina i Lazarova mama. Zaljubljena u Žmua i život. Jednostavna kad treba. Snažna dok sanja. Raste iznutra.
Budna već tri veka.
