Svi prilazi mojim usnama su odškrinuti
i sva svetla u očima popaljena,
a ti u svome mraku igraš šah.
Nekada davno kada su ti ruke bile nežnije…
umeo si da mi njima pričaš bajke.
Ne meri mi ljubav na gram!
Nekada davno kada su ti cipele bile na broju, koračao si i mojim ulicama.
Nema te u ovim danima,
ukrala ti svejednoća srce,
pa se šeta po penzionerskim parkovima
i gladne golubove preostalim mrvicama hrani.
Nema te u mojoj postelji,
samo mi ovlaš lice kosom dodirneš,
dok skupljaš pocepane noći po podu.
Ne daji mi ljubav na gram!
Nema te u spojenim siluetama,
kada mrak na zidove padne
i ulične svetiljke dočekaju svoje vreme.
Samo prođeš kroz kadar,
sporednom ulogom dočaraš da je
glavna glumica izgubila pravo na film.
Nekada davno…
kada su ti ruke bile toplije, grlio si me.
Sada ti se samo još oči prošetaju do mojih grudi, tu na tren zastanu,
a nekada su se tu budile i snevale.
Ne daji mi ljubav na gram!
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
