Mogu li te uspavati pesmom i
ušuškati u postelju od šećernih slova?
Mogu li pred tvojim stopalima ožiljke otkriti
i krike moje duše ispustiti?
Mogu li te pokriti nebeskim tkaninama,
a mesecom ti osvetliti lice, dok spavaš?
Mogu li te u srce večeras smestiti,
a da ga ne rascepaš, kada se probudiš?
Mogu li put ka našoj beskonačnosti zvezdama ukrasiti,
a da ih ne pogaziš?
Mogu li ti dušu pomilovati,
pre nego se u nju uselim?
Mogu li napisati svim predhodnicima oproštajna pisma
i tebi posvetiti svoju večnost?
Mogu li prošetati po bini tvojih poraza
i pogaziti svaku ulogu i svaki lažni aplauz?
Mogu li te gledati kako umačeš poslednju suzu
u prošlost i njome hraniš golubove?
Mogu li ti izglačati juče i u sutra ti ljubičice posaditi?
Mogu li ti bas srca pojačati i zabraniti ti da spavaš?
Mogu li te tako voleti?
Mogu li?
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.