Neke nove bezimene ulice,
neke nove svetiljke
koje se pale željom,
a ne šibicom.
Koračam u pola noći
ostavljajući senke prošlosto iza sebe.
Ponela sam samo mokru kosu
u odaje bez ključa,
bez prozora,
bez fena.
Otvorena je,
svetla,
topla.
Ovo je nova soba.
Ovo sam nova ja.
Neke nove tišine,
zamotavaju sve boli u zavoje.
Samo leče,
samo ćute.
Suše suze,
a podmlađuju lice.
Putuju mi misli novim gradom,
čistim bulevarima,
visokim zgradama bez lifta,
stepenicu, po stepenicu.
Trguju na pijaci zdrave hrane,
ne pipaju,
ne cenkaju se,
ne vagaju,
veruju.
Novi vazduh, prijanja za odelo,
lepi se za kožu,
miriše na sneg,
otapa ledenice
sa krovova moje statue.
Novi grad,
pun ulica bez imena,
semafora bez boja,
stubova bez znakova.
Gde god da krenem,
stižem na pravo mesto.
Kada god da krenem,
stižem na vreme.
Ovo je novi grad.
Ovo sam nova ja u njemu.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
