Često se u ovom životu susrećemo sa nekim situacijama, čudnim, neobjašnjivim. Često bivamo dovedeni u neprijatan i neugodan položaj, nikako povoljan za nas same, ne znajući ni šta nas je snašlo, ni zašto nas je snašlo. I dobijemo potrebu da se zaštitimo, da pobjegnemo što dalje od toga, da se negdje šćućurimo na neko sigurno, neko svoje, samo svoje mjesto, i tako ćutimo satima. I tako u nedogled.
Pa se pitamo zašto nas život dovodi u takva iskušenja. Zašto nam konstantno otežava svaki plan koji naumimo, svaku zamisao koju svim svojim silama pokušavamo da ostvarimo i realizujemo na što bolji način? Zašto nam toliko želi napakostiti? Čemu to sve? Ispada da je najbolje samo biti pasivan, ništa ne pokušavati, ne voditi računa ni o kome i ni o čemu. Ispada da je najbolje biti hladovina, onaj kome nije stalo ni do čega i ni do koga. Da jedino tako možeš opstati. Ali kako? Kako kad imaš snove, kako kad imaš nadanja, kako kad imaš želje? Imaš taj jedan jebeni život, koji je došao neotpakovan i bez uputstva za upotrebu, i taman kad misliš da si shvatio njegovu suštinu, kada zasučeš rukave i počneš da ga gradiš shvataš da u stvari ne znaš ništa. I nemaš ništa.
Voljela bih toliko toga. Voljela bih da se bar oko jedne jebene stvari ja ne moram đavolski namučiti da bih je ostvarila. Eto bar oko jedne. Da mogu reći, eto vidiš, to sam odradila bez da sam prvo prošla sve okolne puteve i zaobilaznice koje su se mogle naći, bez da sam hiljadu i jedan put udarila glavom od zid, bez da sam stotinu puta pala i ustala. Da samo mogu reći, eto pokušala sam, i uradila. Onako kako mnogi oko mene rade. Jednostavno pokušaju i urade. I dobro. Ovako, čini mi se, da sve to oko čega se toliko patim izgubi svoju vrijednost dok ja do nje dođem. Ili valjda ja budem samo previše umorna da bih mogla da u njoj uživam. Ne znam. Sve što želim je čini se tako daleko i nedostižno. Sad nemojte misliti da su to neke nerealne stvari, jer nisu, stvarno nisu, neke su obične, one životne, ali meni se čine tako daleke i nedostižne. Umorila sam se stvarno od toga da svim svojim snagama pokušavam i guram naprijed, a ono, ako se i pomakne, pomakne se tek za milimetar.
Teško je biti samo običan čovjek. Teško je kada te konstantno novac sputava da pružiš sebi ono za čime žudiš, pa ti tražiš neki drugi način kako da dođeš do toga, koprcaš se, ne daš se, sakupljaš svaku mrvu koju možeš, čuvaš je i štediš, ostavljaš po strani, i tako taj tvoj put traje i po nekoliko svjetlosnih godina. Dok dođeš do cilja, već si preumoran, i stariji, i stiglo je već neko novo vrijeme koje nameće neke nove prioritete i ti si ponovo primoran, da tako sav jadan i umoran ponovo tražiš načine za realizovanje istih.
Da li sam ja luda što neću da se predajem, što uporno padam I podižem se sa zemlje, dižem umornu glavu I nastavljam tegliti naprijed? Da li sam budala što se nadam, što očekujem, što želim? Što se borim protiv nevidljivih oluja, što idem suprotno od one struje koja nosi, što ispravljam neke “krive Drine”? Do sada sam ja bila ta koja je vama, drage moje, davala savjete. Kritikovala vas i kudila, no danas eto, nemam snage, danas je jedan od onih “mudrih” dana kada se preispitujem, zapitkujem i tražim rješenje, pa mi nemojte zamjeriti. Sigurna sam da će se mnoge od vas pronaći u ovim mojim riječima, jer znam, nažalost, mnogo nas je takvih. Mnogo nas je “ratnica” koje svoje borbe vodimo iz dana u dan, u sebi i van sebe, a ne samo jednog puta, na jednom polju,u jednom vremenu.
Aleksandra
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
