Deset mlađa

Kako to ti si nedostojna?
Pa, tako se kaže! Bog je veliki. Svemoćan. Njegova ljubav je gromoglasna.
Ali…zašto bi Bog stvorio nekoga, i smatrao ga nedostojnim, prljavim i grešnim? Zvuči kao da Bog ima opasan ego trip, a ne bezgraničnu ljubav.

Znaš, negde sam pročitala da oni koji obraćaju pažnju na tuđi ego, često nisu svesni svog. To je kao da si dugogodišnji lopov, i primetiš kad se neko sprema da pokrade. Eto, tako znaš da to imaš u sebi.
Da, imam ego. Ali, i to nam je On stvorio s nekim razlogom, valjda? Ja samo pitam, zašto bi nas poslao sa namerom da se ovde mučimo? I zašto bismo mi na to pristali?! Zaboga!
Pa…u bibliji ne piše tako. Mi smo zgrešili…
A otkud znamo da to nisu izmislili? Kao neku poučnu priču? Zašto uzimamo sve zdravo za gotovo?
Kako misliš izmislili?!
Ma, ne mislim bukvalno izmislili. Možda su pod utiskom ispričali priču onako kako je sada čitamo. I godinama, godinama se prepisivala. Zar ne? Tu je sigurno bilo grešaka. Ali, to nije toliko bitno, šuština je bitna!

Dakle, nije bila to samo jabuka?
Ja sam čula da je bila smokva. To nije bitno. Pitanje je što sve shvatamo bukvalno?
Zato što jer lakše nego da mislimo… Ljudi se boje grešaka. Boje se neke kazne. Pakla sigurno.
Da. Čovek se često zapita šta je ispravno, a šta pogrešno. Misliš li da Bog osuđuje?
Ne znam. Ne pitam.

Ali, nemoj da shvatiš ovo kao neko ismevanje. Razumem te. Shvatam zašto i ti i svi oni ljudi žive šablonu nekih pravila. I s Bogom, i sve bez njega. Izgubiš se u mislima, u raznim mišljenjima, i ne znaš. Prosto ne znaš kako da živiš. Kako da voliš. A Bog je ljubav.
Kad tako kažeš, ovo ispada igra u kojoj ne možeš da ne pogrešiš. Bar jednom, ako želiš da živiš.
Ispada igra u kojoj ćeš sigurno završiti u paklu.
Ali…ako slušaš druge?

Još sigurnije! Ne grešimo sami, jer mislimo da će ovako kazna da bude manja, kad se podeli. U stvari…dođe ti isto. A nisi svakako uživao. I osuđivali su te stalno ti drugi!
Vi mladi…samo mislite o požudama. Kad pomislite Bog, odmah pomislite ZABRANA!
Šta? Starija si od mene desetak godina. Uopšte ne mislim na sodomu i gomoru. Mislim na slobodu ,na smeh, zagrljaje, muziku, ljubav. Sve što Bog jeste. Mislim na mir. Na nešto što ne mogu drugi da ti podare. Mir moraš naći sam. A kako kad stalno pratiš druge?

Šta sad, ne treba uopšte da pratiš druge?
Mislim da treba da slušaš sebe. Ne misli, ne navike, ne onaj repertoar rečenica – Nema para, nema ljubavi, svi su ljudi isti, stoke.
Ne, slušaj dušu! Jer, svi smo duša.
Šta tebi kaže sada?
Da volim svoje telo i um. Od ljubavi niko nije preminuo. To je najsigurnije.

Kako se sluša duša?
Mislim da je duša u dnu stomaka, pa sve po rukama do glave. Duša je onaj osećaj koji nas prožme, do poslednje dlake na telu. Onaj osećaj kad se naježimo od silne sreće. Onaj osećaj.

Ali, to je retko…
Nije, duša stalno priča. Stalno nešto osećamo. Duša priča, dušu nema ko da sluša.
Ne znam… da se okrenemo samo svojim osećajima. Meni je to EGO!
LOPOVE! Probaj. Ništa te ne košta da probaš. Uostalom, kako možeš pružiti bližnjima i svetu ono što nemaš. Kako ćeš dati i gram ljubavi, ako prezireš sebe? Kako ćeš biti bolja sestra, majka, supruga, ako potpuno odbaciš sebe? Kako ćeš da se daš ako se nemaš?

Juče sam bio pametan pa sam hteo da menjam svet. Danas sam mudar pa menjam sebe!
Baš tako!
Ali, mene često obuzme strah i briga. I to su osećaji, zar ne?
Da, jesu.
Pa šta ona to priča? Kako mi pomaže ako se plašim.
Primetila sam da se deca uopšte ne plaše. Oni su čiste duše. Da pričaš bebi da nema para, da vičeš to par puta, ona se bi bojala nemanja. Ona bi se bojala jakih zvukova, ne iracionalnih strahova. Pun je svet para.

Pa?
To znači da nam duša nešto drugo priča. Ne verujem da bi njoj bilo bitno stanje na računu. Pogledaj, kad radiš nešto što voliš…kad ti slikaš naprimer! Zar ne uživaš?
Da, tad ne mislim. Potpuno pratim svaki potez četkice. Mislim da sam tada najbliža Bogu.
Eto. Možda su samo to misli, koje nas uznemiravaju. Duša nema oči, ona gleda preko nas. I ne razlikuje one slike koje pravimo u glavi, i ono što se stvarno dešava. Ona samo proživljava. Reaguje na gluposti i viče – Nemoj tako da misliš. Nisi ti zao! Nisi ti uplašen. Ti si deo BOGA!
Eto. Alelujah. Sve je rešeno.

Dakle, osećaji su govor duše. Koji su često alarm na naše misli.
Ne, često, uvek!
A šta da radimo kad se brinemo? Nije kao da možeš da biraš misli?
Možeš. Zatvori oči i seti se mora.
Moreeee…. Divno. Ali to zvučiiii takooo naporno. Kako da se stalno borim s lošim mislima?
Ne znam…nisam to još otkrila. Slušam. Jedno sigurno znam…kod Boga ništa nije loše, ni dobro. Bog je između svih izmeđosti. Izmišljam reči. Mada, ne postoje reči kojima bih opisala tu ljubav. Ne verujem da Bog bira strane. I ne verujem da ikada možeš da se boriš i da pobediš. U borbi su svi gubitnici. U ljubavi nikada.

Mislim da znaš odgovor.
Odgovor je ljubav.
To sam već znala, ali ne znam zašto imam osećaj da ga čujem tek sad, po prvi put.
Opa! Pa ti već radiš na sebi.
Samo…kad smo spomenuli novac…zar nam ne treba da funcionišemo u ovom materijalnom svetu?
Pa, treba…kako da ne treba. Ali situacija je uvek bila dobra ili malo lošija. Nikada nismo ostale gladne! Uvek smo bile zdrave! Ako već ne možemo da promenimo situaciju, zašto bismo trošili energiju na nešto što se nije desilo, ili se desilo. Nije važno. Važno je da smo zahvalni na onome što imamo. Tada će stvari doći, mnogo brže. I uostalom, uvek smo imale ono što nam je bilo najvažnije. Zar ne? Nikad ti bila najbitnija ona haljina u Moni. Onome kome jeste, on je ima.

Kad si tako mudra, reci…šta će biti posle smrti?
Posle smrti ćemo stajati u redu. Da vidimo Oca. Donosićemo mu u jednoj šarenoj kutiji iskustva.
A oni koji su bili baš loši. Kao ubice?
Oni su jeli smokve. Izabrali su da donesu takvo iskustvo Bogu. I teško mi je da izgovorim. I mala mi je glava da to shvatim…ali…mislim da i sa tim okej.

Dakle, jabuke su izbori.
Najbolji poklon Božji.
Gledam je, deset mlađa. Gori od želje za svetom.
Tog jutra sam joj rekla:
Izvini, nije trebalo da ih slušam.
Tog jutra, posle popijene kafe i isplakanih tenzija. Obrisala sam ogledalo i krenula da se smejem.
Jer ne možeš svetu dati ono što nemaš. Tako ne možeš ni da dobiješ.

Anastasija Cvijanović