Uvek sam volela da pišem o velikim devojčicama. Onim pametnijim, iskusnijim. Onim – sa druge strane.
O devojčicama koje su prošle više nego ja, pa imaju nešto pametno da mi kažu.
Pogotovo kad je to što imaju da kažu nešto što inače ne želim da čujem, a treba mi da čujem, jer negde u sebi znam da je to istina.
Jednom mi je jedna velika devojčica rekla dve velike rečenice:
„Boleće.“ i „Proći će.“
Proći će, besnela sam, đavo da ga nosi, dok mi je delovalo kao da mi se tlo pod nogama ruši. Kao da nikad više neću imati stabilnost – ne da potrčim, nego da uopšte zakoračim. Kao da nikad više neće biti ljudi kojima se može verovati. Kao da ih nikad zaista i nije bilo.
I bolelo je.
O, kako je samo bolelo.
A onda, učinilo bi se, tek tako, negde između tadašnjih i sadašnjih redova, između tog i ovog trenutka, desio se neki „kvrc“. Ne znajući kada, zašto, ni kako, postala sam jedna velika devojčica. Ona, sa druge strane. Ona što zna da će da boli i da će da prođe i što se blago osmehuje nekim zbunjenim lepim glavicama koje misle da pate više nego što će ikad u životu patiti i da vole više nego što će ikad u životu voleti.
Proći će, kažem.
Ne moraš mi verovati.
Ali osetićeš. I to je ono što je važno.
Možda ne sutra ili prekosutra, ali kroz neko vreme, kad konačno naučiš da sama sa sobom popiješ kafu u omiljenom kafiću i nasmeješ se odrazu u izlogu kao da si u najboljem društvu, dok budeš učila da u životu najpre treba da voliš sebe – proći će.
I znaš šta je najbolje od svega? Nećeš ni shvatiti da je prošlo.
Samo ćeš osetiti da nema tu ničega više. Ni gneva, ni jeda, ni praznine. Biće to jedno veliko, nepostojeće – ništa.
On će verovatno i dalje grliti svoju, od priče izlizanu, filozofiju o alkoholu, buntovništvu, nesrećnom životu i raznoraznim vetrenjačama. Ta ista, nebrojeno puta ponovljena filozofija, postaće interesantna nekoj drugoj naivnoj devojčici.
A ti ćeš porasti i bez imalo truda bićeš sposobna da vidiš kroz ispraznog njega, da gledaš u zanesenu nju, i da osetiš samo sažaljenje. I prema njemu, i prema njoj, i prema sebi iz nekog drugog dalekog vremena. Iz vremena u kom si umalo uspela da se ubediš da ti je potrebnije da te neko drugi zavoli nego da sama zavoliš sebe.
I ne moraš mi sada verovati, kao što ja nekad nisam…
Ali i to će proći.
Jer sve prođe. A male devojčice se rađaju da bi jednog dana postale velike.
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
