Ne pitaj da li ima mesta pod mojom kožom i ne čekaj u redu za kartu!
Zaustavi se kod prvog skretanja za raj i zapali cigaru!
To će ti biti poslednji dim koji ćeš uvući, jer u dolini treperenja, će nam gram tvoje i gram moje duše biti sasvim dovoljni.
Otvoriću prozore na grudima,
spusti se u podnožje moje duše,
tu gde tišine imaju usne,
gde se potajno ljube.
Tamo gde mi boja tvojih očiju, odnosi misli.
Sklizni niz strmu stenu, nasloni rame na stub,
koji mi deli srce na 4 dela i tu zaspi!
Podrhtava dolina u kojoj se budiš.
Hodaju na prstima naši dodiri, da nam obraze ne zbune.
Leptiri po utrobi lome krila, udarajući o zidove.
Tresu se duše, dok tela na dva različita kraja sveta,
pletu šarene džempere.
Pod olucima skup violinskih ključeva i kajdanki.
U ušima Verdi oplakuje Aidu.
Pod jorganima ditiramb zamuckuje.
A mi,
Duše jedne bele u dva crna tela, teturamo alejama života.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
