Drugačija…

Možda jesam postala ono što nikada nisam bila. Možda se jesam promijenila. Možda jesam prešla na lošu stranu. Ali ko si ti da mi sudiš? Zar da sada, nakon svega što sam sa tobom prošla ja treba da dopustim da me tvoja sebičnost i dalje boli? Da me i dalje povređuje? Neće moći mili moj. Ne više.

Mogao si ti sve, jer si to i bio, moje sve. Da si tražio kada, sama bih iščupala sopstveno srce i stavila ti ga na dlan, eto iz hira. Više ne. Nikada više ne. Sad kad razmišljam,  poželim imati nekakvu mašinu koja bi me vratila u to prošlo vrijeme, i sama bih sebe zadavila zbog svega što sam zbog tebe uradila. No, što je bilo bilo je. Idemo dalje. Bilo mi je teško. Boljelo je kao da se duša iz tijela izdvaja, kao da me kida hiljadu đavola, pa hoće svaki za sebe po jedan komad. Boljelo je, onda je prestalo. Onda je postalo svejedno.

Shvatila sam,  lijepi moj, da ti mene nisi vrijedan. Ma koliko dobar da si, ma koliko diploma da imaš, koliko destinacija da posjetiš, svega osvojiš,  nisi me nikada bio vrijedan. Ova moja duša, vrijednija je od svega toga što ti imaš. To je nešto što nikada nećeš novcem moći da kupiš ma koliko ga imao. To je ono nešto što ti nikada nećeš imati. A nekada, moja je duša bila dovoljna za oboje, eto koliko je ljubav tek onda bila.

Znam da te sada niko nema. Možda si ti imao nekoga, čisto meni iz inata, ali tebe dušo, nije imao niko. Žalosno je što te još dugo, dugo niko neće moći imati. Žalosno je što još uvijek si moj, iako ja više nisam tvoja. Život je čudno kolo sreće. Okreće se. Ja ne želim da ti vrati bol koju si ti davao, ne želim da budeš nesrećan i sam, i žao mi je što ti se upravo to dešava. Morao si znati, dušo, dovoljno si pametan da život ne fukcioniše na principu uzmi sve, a nemoj dati ništa. Ne ide to tako. Ne možeš nekoga ubiti iznutra i očekivati da će te dočekati raširenih ruku. No ja sam i to radila, ali upamti, neće više nikada niko.

Ne poredi te djevojke sa mnom, ne možeš. One nisu ja, niti sam ja one. One nikada ti neće biti ja, jer na ovom svijetu ne postoji još jedna ista budala koja bi te mogla voljeti takvim intenzitetom kakvim sam te ja voljela. Ne postoji još jedno nevino biće spremno na žrtvu samo da bi ti bio srećan. Nema. Ne traži neiskvarene oči jer ih ti ne zaslužuješ. Ne traži nevino srce jer tebi takvo ne pripada. Jednom Bog pogriješi kad ti pruži takvu, no kad je uništiš nećeš dobiti drugu. Ti ne zaslužuješ drugu. Tvoje kameno srce ne može voljeti onako kako bi ta djevojka zaslužila.

Ja sam ti sve oprostila. Ne zbog tebe, već zbog sebe. Da bih ja mogla nastaviti sa svojim životom, da bih ja mogla ponovo sebi pružiti priliku da volim, da nekome pripadam, da nekom pružim barem mrvicu onoga što sam uvijek čuvala samo za tebe. Sve sam ti oprostila, mili, jer je moja duša i dalje dovoljno velika da to učini. No pitam se, hoćeš li ti, ikada, dok je ovog života, moći da oprostiš sebi?

Da, u pravu si. Ova djevojka koju sada vidiš, nije to ona ista ja koju si ti znao. Ona koju si ti imao. Ona koja te je voljela. Ova nikada ne bi pala zbog tebe, ova te neće čekati budna da pokucaš na vrata i opraštati ti sve što joj napraviš i prirediš. Ova više nema emocija za tebe. Jedino što žalim, je to što zbog tebe, niko nikada neće imati priliku upoznati tu staru mene, neiskvarenu i milu. Onu djevojku punu ljubavi sa zvijezdama u očima, kojoj je bilo toliko stalo.

No iz svega ovoga ja sam toliko toga naučila. Ojačala sam, na teži način naučila šta je život, i sada mi ne možeš više ništa. Ti tvoji dječački pokušaji da me ponovo povrijediš me ne dodiruju, samo mi te je žao. Žao mi je što više nikada te niko neće imati, ali mi je još žalije što ti nikada nećeš imati sebe, sada kada više mene nemaš… Oprostila sam ti ja, mili, sve. A ti imaš život pred sobom, da pokušaš da oprostiš sebi  sebe, nas, i sve što smo mogli imati… Nadam se da će ti biti dovoljan.

Amazonka