Krivi su tvoji prsti,
što od tristo rupa na svirali,
uvek pravu zatvore,
a onda mi note pod kožom čelik kale.
.
Krive su tvoje oči,
što mi niz telo klize i što razlog za treptaj uvek ispod grudi nađu.
Krive su reči što se njižu oko moga vrata, stegnu, pa u grudi upadnu, a onda svetu prkose iz njih.
Krive su statue naših prošlosti i nacrti naše dece, koji se suše na vetru i sa njih nam mašu.
Krivi su papagaji, koji se ljuljaju na ljuljaškama naših ukrštenih aura i ponavljaju ceo život istu priču.
Krivo je sunce, sto svako jutro u tvoje zenice uplovi i što iz njih, baš na mene štap zabacuje.
Krivi su ljudi, što me pitaju za tebe i kad mislim da su te pojeli zaboravi.
Kriva sam ja što te postim.
Što te nikad mrsila nisam.
Što sam leti nosila duge suknje i kosu vezala u čvor, sve dok mi oči nisu ostarile.
Kriv si ti,
što ne umeš da se pozdraviš pa odeš
i što i kad odeš,
uvek te nekako najviše ima.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
