Jednom kada nađeš ključ od kapije,
gde mi se leva i desna pretkomora igraju žmurke,
želim da izbroje do 10 i da se ne sakriju.
Da moja sloboda bude kraj njihove igre.
Jednom kada se usudiš ukročiti tamo,
gde mi vaskrsavaju dojke,
svako jutro ispod istog plafona,
dok mi duša skita oko tvoga kaputa,
videćeš koliko je malo vazduha ostalo.
Jednom kada mi noge odmrsiš
i pletenice mi zavežu tvoje neprespavane noći,
ne znam da li ću umeti hoditi
i da li ću se tvom oku znati radovati.
Jednom kada mi mastilo iz ruke ispadne
i papiri i slova odlete u prošle živote.
Kada ostanem sasvim sama i posumnjam u svoje postojanja, ti dođi.
Zatvori mi kapke i pričaj o devojčici sa pegicama,
što se klacka u parku snova!
Pričaj kako se sunce sa mesecom igra žmurke,
dok ih ljudi po ulicama jure!
Jednom kada mi izgovoriš ime i kada ga po prvi put čujem,
kada probam sa tobom sve po prvi put i da drhtimo i da ćutimo u dvoje.
Znaću zašto sam proćardala svoj vek zatočena.
Jednom kada mi kroz zarobljenu ruku poteče crvena reka
i kada mi odrobiš oči i pribliziš ih svetlu,
poverovaću da sam se opet rodila.
Podeliću život na pre i posle:
“Pronaći ću ključ od tvoga katanca, moja zarobljena”.
Jednom kada se budem smela pogledati u ogledalo i u njemu zamislim predstavu,
gde se tvoji prsti mrse o strune, dok mi sviraš “Mad about you”.
Plesaće mi uvojci, dok ti se note lepe po prstima.
Otvaraću oči i sve što budeš želeo gledati
i prebaciću kosu na levo rame, dok mi desno miluješ melodijom.
Jednom kada me svi smetnu s uma, ti ćeš me se setiti.
Duša će dušom grliti svodove, dok nam se tela budu krunila.
Rađaću ključeve i s raspuklom rodnicom plašiti nebo,
a ti ćeš me čekanjem tešiti da vaskrsavam
i da je era u kojoj sam otvarala jeleke
i mamila vukove, polupala prozore.
Jednom kada naučim da pričam,
pričaću ti kako sam maštala o šarenom vozu sa 17 vagona,
peronu 17, očima u kojima se ogledam,
dok lokomotiva svira fismol,
a mi mašemo ljudima,
koji su došli da nas isprate, na put ka slobodi.
Ja sam duša, koja sve ono što je dokači, slovima daruje, a onda oni koji imaju slične duše, emocijama ta slova osete.
Kao beba su mi dali ime Magdalena, dopada mi se, dobro me predstavlja. Nisam ja ni to ime, ni uloga koju obavljam, niti ono što sam u životu postigla. Zato se predstavljam slovima, rečima, pesmama, to je ona dubina i suština moga postojanja. Pišem isključivo nesvesno, ruka je posrednik između moje duše i papira, stoga čitajte tragove moje duše, koji će ostati i posle mene.
