Mi smo se, znate, zaboravili.
I vi ste pogrešili da ste me videli kako lutam, od jutra do jutra, džepova bušnih od krhotina snova. I nisam ja ta, kad vam kažem, što je noći redom psovala i mesecu zvezde u lice bacila.
Mi smo se rastali ljudski i mlako, onako kako jedino i dolikuje da se ode. I koliko se sećam, nisu svi satovi stali. Nigde se nebu nije otela oluja koja bi razorila sve pred sobom. I nije koža utrnula, i nije srce zanemelo. Nisu se čak ni svitanja sva rasparčala i izlomila. I baš ništa, koliko znam, nismo jedno drugom ostali dužni.
Mi smo se, odveć, zaboravili.
Ko bi bio lud da veruje da smo u jednom novembru iznedrili na stotine junskih sunaca? Da smo zimom prošetali kao obalom mora, tako osunčani i prokleto živi? Ko bi još bio kadar da pamti reči zaveta izgovorene krišom na jednom zabačenom puteljku, negde na kraju jednog grada?
Pobrkali ste, nema sumnje.
Kažem vam, sve smo zaboravili.
I laže onaj što tvrdi da smo se umeli ljubiti po kiši, onako gorući od vatrometa u grudima. Da smo bez pogovora mogli u beli svet da pobegnemo, žmureći i sa rukom u ruci, onako ničiji, opijeni i bosi. Lažete i vi što pamtite, jer sigurno pamtite pogrešno, čim smo mi uspeli sve lepo da zaboravimo.
Da nismo, zar ne bi i dalje snegovi najlepše mirisali u januaru? Zar ne bi i dalje najraskošnije trešnje cvetale u julu? Da nismo, zar bi tuđa bila jutra tamo negde ušuškana na njegovom levom ramenu?
Jer, snegova više i nema. I trešnje nestrpljivo i prevremeno cvatu, pa već u junu redom popadaju sa grana. A ta jutra, bez greške, moja više nisu.
Mi smo se, verujte, zaboravili.
Toliko, da kad bismo se opet u nekom ćošku planete susreli, morali biste nas iznova jedno drugom predstaviti.
Toliko, da su čak i zajedničke fotografije rešile da sasvim požute u nekoj prašnjavoj kutiji na nekom zapuštenom tavanu.
Tako konačno, da čak i ožiljke od rana koje smo jedno drugom naneli pripisujemo nekim drugim bitkama; manje važnim, manje bolnim.
Tako odlučno, da bismo se radije sa zidovima zanavek sudarali, nego u pravcu onog drugog ponovo pustili korak.
Zaboravili smo se.
I nije on nosio u unutrašnjem džepu kaputa jedno moje pismo, pročitano pa presavijeno na hiljade puta; umrljano i izbledelo, napamet znano.
I nisam više nikad pokušala da nađem njegov dodir među tuđim prstima. I nije više nikad čeznuo za mojim rečima osluškujući tuđe šapate.
Lažete bez srama da sam ga čekala i onda kad su oni posle nas ranjeni odavno rekli svoje zbogom.
Izmišljate na pravdi boga da je pola sveta obišao izazivajući na dvoboj sudbinu koja nas je slomila, navodno, onako prokleto jake.
Pobrkali ste, pa valjda ja znam…
Zaboravili smo se.
I ništa čudno što se ničeg ne sećamo. Jer takvu ljubav i preživiš samo ako naučiš da je ne pamtiš.
Da je drugačije, danas bi me možda oslovljavali njegovim prezimenom, a ja bih se pretvarala da mi to smeta. U ovoj pećini što zjapi iza rebara bubnjalo bi jedno čitavo prkosno srce. A umesto pisma, u unutrašnjem džepu onog istog kaputa, bio bi skriven kompas na kom umesto severa stoji ispisano moje ime.
Da je drugačije, možda bi bilo čarobnih subotnjih noći i lenjih nedeljnih jutara. Znali bismo koji je dan samo po broju budnih sati koje moramo odvojeno disati. Znali bismo koji je mesec samo po mirisu snega ili ukusu trešanja; one u kojima nema ni jednog ni drugog raspoznavali bismo po boji pogleda ili vrelini dodira.
Da je drugačije, možda bismo pamtili dok nas bude.
Ali nije…
I mi smo se, eto, zaboravili. Jer jedino tako i umemo živeti… Jedno bez drugoga.
Dragana Stanić
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!