Nikada ti nisam napisala tekst. Opet, svaka reč je bila upućena samo Tebi. Tebi, da te ubedim da sam to Ja, da mi ne živimo u različitim svetovima. I da me pričekaš. Jer kasnim, znam, ceo život kasnim za tobom. A opet sam nekako tu, odmah na korak, dva iza tebe.
U jednoj sekundi sve je stalo, muzika se zaledila u ušima, dah je ostao u grudima, samo se suza skotrljala niz lice. U jednoj sekundi sve se promenilo, a opet sve je ostalo isto. Sve do tog delića sekunde, koliko je mozgu trebalo da registruje i pošalje šapat onom delu Mene, u kom sam Te duboko zakopala. Oh, suzo izdajice. Odakle si se ti stvorila? Zar se nismo dogovorile da je On deo prošlosti i da se ne vraćaš? Zar se nismo dogovorile da me je prošlo? Oh suzo, samo si ti imala hrabrost da spustiš koplja i padneš za sve ono: Što je moglo biti… Da si Ti pričekao malo, a ja, ja da sam pružila korak. Sva moja nemaština, a sve Tvoje mogućnosti su se oduvek mimoilazili. A kako to i zašto smo morali da ukrstimo putanje? Isuviše mladi da bih ja mogla da znam da ću sledećih 12 godina da tražim Tvoje tragove. Za Tebe me veže neka tanka nit sudbine. Kao u onoj knjizi što si mi kupio. I ako si je kupovao na blef, idealan je poklon za mene. U njoj je prikazano kako ljudi utiču jedne na druge, kako svi vučemo neke tanke niti i dotaknemo jedni druge. Kolike su šanse da dobiješ knjigu koja je prikazala tvoju teorije zavere o ljudima? Sakriću i nju od sebe. Što si to uradio, zašto si je kupio? Znaš da sam je tražila samo iz šale. Sada je ona tu, prisutna u mom životu da me podseća na izgubljeno. Spalila bih je, ali bi taj čin bio svetogrđe. Ima li ikakvog smisla, u besmislu koje se potire sa logikom? Znaš li da sam znala da ćemo se sresti kada si odlazio tamo daleko? Kada je previše država bilo između nas. I džaba mi bilo što ne priznajem kilometre.
Da li znaš da sam te, 10 meseci od tvog odlaska, sanjala. I u snu si rekao da se vraćaš. Tada su mi rekli da se snovi koji se sanjaju četvrtak na petak ostvaruju. I znaš šta? Vratio si se, ali stvarno si se vratio.
Grozim se koncepta holivudskih srodnih duša i priče živeli su srećno do kraja života. Ma to ne postoji. Opet, cela putanja zvana Ti obojena je magijom, čudom, konceptom srodnih duša. Jer ti i jesi bio moja srodna duša. Poslat od neke neopipljive sile da mi uzdrmaš svet. I inspirisao me da budem bolja, mnogo bolja od stare sebe i sveta koji me okružuje. Samostalan, snažan, sa avanturističkim duhom, a opet proračunat, hrabro si hrlio ka budućnosti i sanjao otvorenih očiju. Individua, autentična osoba, unikat međ’ hodajućom hordom ljudi. Uvek si predstavljao ono što ja želim da budem. Tvoja smelost me je inspirisala da i ja sanjam. Nisam ni znala kako je lako dohvatiti sopstvene snove.
Veruj mi, doživela sam prava mala čuda. Uvek sam želela da ti pričam o njima. Ti si ona osoba sa kojom ja pričam noću, kada sat po treći put odzvoni nakon ponoći. Sada uviđam koliko nisam potpuna i strahujem da će tako ostati celu večnost. Već izvesno vreme kao da je svet poprimio sive boje. Još od onog 6. januara, samo sam bleda senka, utvara koja luta i beži od sebe. I tako će biti doveka. Da li znaš da se i sada molim za Tebe i Tvoj srećan dan.
Pitam se kako će izgledati dan kada ću prestati da te volim? Kakav će to biti život? Šta uraditi sa njim? Ima li uopšte života bez nečeg Tvog u njemu. Laž je da vreme leči rane. Laž! Tebe nije zalečilo. Jednom si mi rekao da, kada si sa mnom, osećaj je kao da si u drugom univerzumu. Nisam te pitala kako izgleda taj “drugi” univerzum. Jer za mene je postojao samo ovaj svet, u kome lutam, a najviše sam živa kada si ti blizu. Ako i postoji paralelni univerzum garantujem da smo tamo zajedno. Ujutru ćutke ispijamo tursku “gorku kao smrt”, samo zbog Tebe na kratko ostavljam svoja slova wordu i tonem u tvoj zagrljaj. Grliš me, onako čvrsto. Onako kako si samo ti umeo. Kao da jednim zagrljajem sve brige nestaju. Ako zaista postoji paralelni univerzum, dani nam odišu magijom.
Sutra ću se ogrnuti onim tri broja većim džemperom. Da se opet osetim sigurnom. Podseća me na tebe. Tvoj zagrljaj je uvek bio tri broja veći. Veći, a taman da se osetim sigurnom i spremnom da se borim protiv sveta. Ogrnuću se tim džemperom i suočiti sa svim svojim gresima. Sa sopstvenim kukavičlukom, strahom od ljubavi, neizgovorenim rečima i propuštenim momentima. Pogledaću u nebo i reći da sam naučila lekciju. U nadi da će neko tamo gore da me čuje. Sada znam da se za neke stvari isplati boriti.
Moja stopala će opet dodirnuti pločnik ovog grada duhova. Još dugo će u mojim ušima odzvanjati tvoji koraci na tim pločnicima. Koraci koji odlaze u noć, koji odlaze daleko od mene. Toliko puta si odlazio, da sam na kraju prestala da se okrećem za tobom. A trebala sam te zaustaviti, uhvatiti ruku i odbijati da je pustim. Trebala sam te ubediti da veruješ u nerealno. Ovako mi je preostalo da gledam svoju praznu šaku. Da zavučem ruke u džepove farmerica i sama, polako koračam kroz život. Možda naiđem na još jedan unikat koji će upotpuniti moja lutanja. I znam, ako te ikada ugledam negde u ovoj ludnici zvanoj život, okrenuću glavu i pobeći ću. Da ne moram da se suočim sa tvojim očima. Očima u kojima sam prvi put ugledala sebe.
Izvini, raspisala sam se. A u suštini, sam samo htela da napišem, ono što nikada nisam smela da izgovorim. Volim te! Od prvog zagrljaja te volim. I neka sada ceo svet to zna, kada već nisam tebi rekla. Bila sam kukavica. Sada učim samu sebe da budem hrabra.
I da, čestitam ti. Neka vam je sa srećom. Lepa je…
Alex
Mi smo redakcija APortala – regionalnog online magazina za modernu ženu ali i svakog osviještenog modernog muškarca, a Vi trenutno čitate članak s našom 5+ preporukom! 🙂
Pišemo, istražujemo, kreiramo, iznosimo mišljenja ali rado saslušamo i Vaša! Svoje radove i upite možete nam poslati na mail [email protected] dok detalje o tome kako slati radove možete pročitati ovdje.
Mi smo uvijek tamo gdje počinje priča! Pridružite nam se!
