“Nikad se ovako nisam zaljubila!”, uzviknuh
Nema mi spasa.
Razmišljam, tokom života zaista sam osjećala raznorazne vrste emocija. Beznadežno sam se zaljubljivala, do “smrti” voljela. O mojim su se ljubavima pisale monodrame, o osjećajima da ne pričam. Ovako nešto? Nikad. Svako malo pomislim na njega. Jedva čekam slobodan dan da mu se ušunjam u sobu i nikad odatle izašla ne bih ako se ja pitam. S vremena na vrijeme mi stigne neki njegov video ili slika pa po dest puta gledam opet i ponavljam kao mutava – “život”- sa onim polutelećim pogledom, blago retardiranim osmjehom i čujem ringešpil u stomaku.
Malo se govno zavuklo pod kožu i ne pada mu na pamet da mrdne odatle. A jedva ima pola godine, dva zuba i par dlaka koje se skoro i ne vide.
Od kad je stigao, a bogme smo se ponašali kao da pojma nemamo da će stići, sve je postalo drugačije. Znali smo da nešto čekamo. Medjutim, ja sam tek posle mjesec – dva skontala stvarno da je sad tu i da ostaje do daljnjeg. Kristina je do duše stalno ponavljala “mamino” i prepričavala šta je uradio tog dana, a kladim se da ni ona nije bila načisto tih dana ko je “mama” tu. “Idi vidi spava li”, reče mi par dana nakon njegovog dolaska. “Ko spava li?”, uhvatih sopstvenu misao, “a beba, da, imamo bebu!” – “Kao vekna hleba je”, opet se začuh, ne bih se usudila da ga podignem za milion! Kako im se zaboga kidaju nokti, a da im šake ostanu čitave? Kako se ovo kupa?? Sve su bebe iste, stalno sam govorila i kako aman ljudi stavljate sve one užase po društvenim mrežama – “sreća, tetka, radost, ponos, sve, svijet voda, more nebo” i sliku vekne hleba?!
Znate one tetke što kad god ih sretnete, odmah vade telefon da vam nešto pokažu? To što one imaju to nema niko. Ta je njena beba mimo svih beba svijeta. Nikad se niko tako nije nasmijao, nikad niko tako nije podrignuo, to što njena beba zna to još nijedna saznala nije. Ospice sam dobijala od tetki. Dok ponosno nisam preuzela tu titulu, pa sam platila sve karmičke rate i postala “tetka mimo tetaka”. Bog prašta, ali đavo pamti Jo. Na šta si ono bješe alergična?
Kako su dani prolazili ja sam našu veknu počela da gledam kao neko mitsko biće.
– “Kristina, nije što je naš, (ali stvarnoo) mislim da je Maksim najljepši dječak kojeg sam u životu vidjela. Mogao bi slobodno na reklamu za pampers, što misliš? A što mi ga uzimaš kad je miran? Pa daj ga meni, ja ću. A baš sad mora da spava? A koliko spava više od… Dobro dobro dvajes’ minuta.”
I tako, dan za danom on se odomaćio kao da je sa nama od rođenja. (Našeg, ne njegovog) Svaki slobodan momenat trčim tamo kao obezglavljena. (Živote, svete, cvete sipam s vrata)
Znam čak trenutak kad sam se istinski zaljubila u njega. Zabavljao se u nosiljci, gledao je kroz prozor zelenim krupnim očima punim živosti, kao odrastao čovjek. Bebe imaju nevjerovatno čistu energiju koja istinski oplemenjuje. (Još ako imate sreće da je savršena kao ova naša). Gledao je tako nekoliko trenutaka, valjda u grane koje su se pomjerale kroz prozor i posle nekog vremena blago se osmijehnuo. Čitav se jedan svijet u meni rodio tog trenutka. Čitav jedan univerzum nazvan “Maksim” je autonomno zavladao i znala sam da mi više nema spasa. Da će moći sa mnom kako bude htio doživotno!
Zadivljujuće, on je to shvatio momentalno, pa nema tog Boga da ga možete spustiti duže od sekund, a da ne pokaže jedina dva zuba koja ima. Ukapirao je nekako da se cijela armija podiže na noge čim kmekne. Ali kad se zasmije? Ee to treba da se vidi. Imali smo sreću da to povuče tamo na tatinu stranu, a ne na ovu našu, pa se smije non – stop! (sem kad glupavo pomislimo da možemo da ga “odložimo” na koji minut) Kad on krene da se smije ja padam u trans! – “Ma ti sve smiješ i sve možeš, još malo dok se dohvatiš nogu i ništa ti niko neće smjet’ zabranit’. Ti ćeš kako ti oćeš”. – “To ćemo tvoje tako učiti kad ga rodiš!”, čujem Kristinu odnekud upada, onda mu samo švalerski namignem, ubijeđena da je shvatio što sam mu obećala. Nakon par minuta, ona mu šapuće da će biti zvijezda i predsjednik i avijatičar i sve, pa se pravi da nije rekla. – “Sportista Kristina, kakav političar”, ispravljam je, pa ipak konstatujemo da će biti to što bude htio. Onda krene da ga ljubi od glave do pete da mi dođe da trčim da ga spasim. Međutim on se ne buni, pa kontam da tako treba.
– “Muče ga zubi, nismo spavali, izgleda da će ih biti još “, reče mi sinoć. – “Zar ne može nikako da mu se pomogne, da se to malo ublaži?”, upitah. – “Oh može, kako da ne”, stiže mi odgovor. “Otvorim sebi pivo, njemu malo bijelog vina utrljam na desni i tako pijani oboje čekamo da prođe”. “Ti si kreten”, napisah. “Šalim se, ti si Bog”, ispravih se u sledećoj.
Znamo da je prvo rekao “tata” jer smo to svi čuli, ali ona je neđe čula prvi put kad je rekao “mama” i od tad više neće, međutim ona je čula i tu nema rasprave.
Ponekad se namršti i samo se zagleda u jednu tačku , to smo nazvali “Kristina sindrom” iz mlađih dana, jer je nekad bila kisjela kao limun. (Do duše to niko od nas ne priznaje od kad je promijenila prezime. Držimo se kao male šimpanze da je vesele naravi od kad znamo za nju, takvu smo je bez mane dali da ako se nekad omakne koja psovka ili je uhvati “luda” to je do njih)
Hvatam trenutke neopisive sreće kad mu se zagledam u zelenilo očiju. Nestvarno su čiste, pametne, pune nekakvih anđeoskih snova koje mi obični ljudi ne možemo da prozremo. Mir u njegovoj živosti je neprocjenjiv. Istinski srećni i ostvareni ljudi rađaju se u ovakvim okolnostima – pomislih ponovo. Postoji li apsolutna ljubav? Apsolutno! Dođe mi da mu se zahvalim što je upravo njih izabrao za roditelje i što je nama ostalima život učinio ljepšim.
Ljepota življenja je u sitnicama. Od sitnica nam zavisi hoćemo li praviti srećnu djecu. Od izbora danas zavisi što ćemo živjeti sjutra.
Maleni moj čovječe, u tebi su se prepoznali svi životni blagoslovi. Jednom kad budeš odrastao i snažan pamtićeš ono što se jedino i pamti. Ljubav.
Vaša Jo. ❤
Po zanimanju sam ironična. Nemam ništa protiv ničega, ali mišljenje imam o svemu. Ne volim da se raspravljam zato pišem. Kad si već pročitao/la ovaj tekst slobodno se vrati i na prethodne. Ako me već nisi zavolio/la uskoro hoćeš, garant :*